Žena i čovek : pripovetke

58 . СИБЕ МИЛИЧИЋ

чудно, као неку самилост, која се осећа према неком, према коме, и преко своје воље, морате бити безобзирни.

3

Село је брзо дознало за све ово и није се нимало изненадило због самог догађаја, колико, ипак, због брзине којом се тај догађај десио. Већ унапред, свак је у селу био на то приправан, али, иако су сви говорили, да ћето бити одмах, ипак, нико није мислио, да ће се тоса таквим нестрпљењем извршити.

Сусетке су прве откриле тајну. Онда је прихватише остале сељанке, па (можда мало из зависти, највише, ипак, из неке лажне чедности), наоштрише своје језике, као мачеве, те почеше да черече са њима Ану, причајући свуда причу (страшну

"за њихово „чедно и безазлено село“!), причу о недозвољеном односу између ње и Мате, упркос присуству живог и здравог мужа.

Ипак још нико није био ништа видео, све се само нагађало по слободном понашању Матином према Ани. С тога, да би ствар добила сигурну подлогу, они исти младићи, који су пре уходили кућу Добричинину, у намери да се увере, да ли има икаквог „стварног“ брачног живота између Ане и Јосипа, скриваху се сада свако вече или око куће Анине, или око оне Матине, желећи да се на своје очи увере о ономе што се у селу причало. Њихова пажња донела је лако и брзо плода: Мате и Ана били су затечени, неколико пута, при самом делу прељубе.

Мати је било мало стало за свето што се дознало. Он је осећао да има потпуно право на Ану, која се за Добричину удала само по туђем наговору, и то, тек онда, кад је у село стигла вест да је он у Америци погинуо. Осим тога, он се ничег и никог није бојао; њему је, шта више, било пријатно то што су младићи толико пута видели; он се на њих није љутио; он се, кад би ко о томе