Žena i čovek : pripovetke

[91] ч>

ДОБРИЧИНА

повео реч, некако „значајно“ смејао и поносио се тим својим успехом.

Ни Ана није водила много рачуна о ономе што се по селу говорило, љутила је само безобзирна дрскост младића који су их уходили. Она је, ипак, упркос свих причања, ишла кроз село поносна и задовољна, као нова невеста, која је, сада први пут, осетила сву љубавну снагу „свога“ мушкарца.

Мужа се није бојала, жалила га је колико је могла, и, баш због тог осећања сажаљења, није налазила у себи довољно снаге (иако се на то неколико пута спремала!), па пушташе да од самога села све дозна, знајући да ће му сељаци, у шали или збиљи, безобзирно све казати.

Али ни Добричини није било много стало до тога што се догодило између Мате и Ане. Он је већ од Матина доласка на то био приправан.

Кад би неко, на састанцима, о празницима, или ма где другде (у пољу, у читаоници) почео да га дира, напомињући му некако скривено (колико сељак може да каже скривено једну пакост!), недозвољене односе његове жене и Матине, он би се одмах или удаљавао, или мирно остајао и слушао све то, као да се то њега и не тиче, показујући тиме, да у свим тим злонамерним причањима не налази никакве стварне увреде за себе. Често је изгледало, као да он и не сматра Ану својом женом. Он је, више пута, јавно говорио: да му је она била дана од његове мајке; да је од ње била нађена за њега, мимо његове воље, па да он зато и не може да осећа никакве одговорности за њена дела. Изнад свега тога, стајаше пак његово страшно осећање унижености.

Рођен, као ванбрачни син, он је, још од детињства, био научен на увреде такве врсте, па се, «с временом, то све. подигло у њему до потпуне немоћи побуне, до осећања потпуне ништавности. Тако, већ рођењем доведен до најнижег, он се ничим