Žena i čovek : pripovetke

60 СиБЕ Миличић више није могао ослободити тог свог униженог

положаја: вечито вређаног, вечито ниподаштаваног копилета!

4

Ипак, овог мартовског дана имало се догодити чудо! Дан је био свеж, леп, као сви дани раног пролећа на овом благом, цветном острву. Велики облаци путоваху обзорјем према истоку и губљаху се иза високих брда плавог. копна.

Добричина је ишао мирно према својем најдражем виноградићу, неодлучан још да ли да уђе у њ са доње стране, или да се спусти са горње. После, сети се, да има много посла у горњем делу, па одлучи да почне одозго.

Са том одлуком дигао се он, спокојно, на камену ограду свога поседа, али кад стаде на њу, готово се сруши с ње, као да га је, одједном, куршум у срце ударио. По његовом дивном, најмилијем винограду брстило је неколико коза.

Добричина се освести брзо од тренутног удара, скочи у виноград и, уз највећу вику, поче да гађа великим камењем козе, које једва избегоше бесу (ваљда први пут у животу!) потпуно избезумљеног Добричине. Ни кад су козе већ биле ван винограда он се није био смирио, већ, искочивши за њима, бацаше на њих, бесомучно, све што му је долазило под руку, жалећи само што нема пушке, да их, једну по једну, на месту убије.

На послетку, кад више није имао никаквог циља јер се козе разбегоше, дигну се он поново на ограду, па стаде да зове пастира да би дознао чије су то животиње биле.

Тада, иза једног зида, издиже се једна прљава, страшна глава, сва разбарушена. То је била мала, блесава старица из породице Станковића, која није имала способности ни зашта друго до да води козе на пашу, зарађујући тако парче хлеба од своје сопствене породице.

А кад старица виде козе како се разбегоше,