Žena i socijalizam

= МЕ 98

да се њима ради разликовања даду различна имена према живим и мртвим предметима, напр. према динго (једна врста домаћег пса), мишу, казуару, киши, игуанском гуштеру итд. Чланови једне исте групе нису се _ смели међу собом узимати, него само чланови једне групе и чланови друге групе. Син једнога динго, например, није могао узети кћер другога динго, али се зато свако од њих двоје могло узети са чланом из породице миша, казуара, пацова или које друге.“

Ова традиција баца више светлости но традиција Библије; она на најпростији начин показује постанак полног спајања. Уосталом Пол Лафарг изнео је у „Меце Тећ-у““ веома оштроумно са нашег гледишта потпуно оправдан доказ да имена као Адам и Ева нису имена појединих лица већ имена родова, у којима су у преисториско доба Јевреји живели. Лафарг је тим доказима решио читав низ иначе тамних и противречних места из прве књиге Мојсијеве. Исто је тако М. Беру „Меце Ден-у“"" обратио пажњу на то да је код Јевреја још и данас обичај да невеста и мајка младожењина не смеју имаши једно шме, јер би наступила у породици несрећа, болест и смрт. То је још један доказ за тачност Лафарговог схватања. Родовска организација забрањивала је венчавање лица која су водила порекло из истог рода. А по родовским појмовима морало се претпоставити да су заједничког порекла невеста и мајка младожењина које су имале иста имена. Наравно да данашњи Јевреји и не слуте више о узрочној вези између те њихове предрасуде и родовског уређења које је такво узимање забрањивало. У почетку су се тиме хтеле спречити дегенеришуће последице крвног полног сношаја, и ма да је родовско уређење код Јевреја још пре хиљаде година пропало, традиција се, као што видимо, одржала у предрасуди. :

И сувише рано стечено искуство при гајењу животиња морало је предочити и штетност крвнога греха. Докле се ово искуство простирало, показује прва књига

"9. година; 1891, стр. 224. и даље. #% 12. година 1898./94., стр. 119.