Žena

ЕНА 101

молбу ва помиловање. Из милост“. Не верујем јој, никад јој нећу веровати, да она не долази вато, што је ја не зовем, па мисли, да је мени тешко на овом ме сту састајати се в њом. Не верујем, јер овећам, да је љубав њена ишла самном само до тавничких врата. Па опет шта бих ја радио, да је она мене осрамотила2 Би ли, моја љубав ишла и преко срамотер! Али ја ипак нисам скривио њој. Или сам јој ипак скривпо чим нисам водио рачуна о том: Шта ће бити од ње кад све изађе на ридсло. Памст ми се ваплеће... Једно само знам, да ме је осудила, а срце њено није ме помпловало. Не воли ме. Нећу јој се натуривати; не смем јој се натуривати. Нека сами злочинац — човек сам.

26. јануара, 1907.

Слободан сам... Бог зна како сам жудно ишчекивао тај дан, и како сам га сеи бојао — као авети.

Био сам на мајчином гробу и тамо провео сву ноћ... Онда сам себи судио и обудио се на вечито прогонство у Америку. Стриц ма је спасао оно мало но ваца што ми је остало од матере.

Осим 400 круна послаћу све друго Види, ва дете...

80. јануара, 1907.

Пре два дана био сам да видим Вилу п мога Мила. Чекао сам да буде вече и видео сам је кров стаклена врата у дућану. Забављала се с дететом, с мојим дететом. (тајао сам подаље од тротоара и бленуо, а кочпјаши су ме грдили, што се не уклањам о пута. Нека бог никоме не да оно, што сам проживео онога часа. Кад сам се отргао као да сам отргао срце из груди...

Из Хамбурга ћу писати Види. Нека зна на чему је; нека ме не очекује са зебњом. Треба да је осло: бодим страховања. Не замерам јој ништа. Ја сам свему крив, само ја. Шта може она, што у срцу њеном пуче жица, која нас је спајала 2 Не могу да тражим од ње мрвице некадање љубави. Не требају ми! И не могу да везујем ва себе њу, која је и сувише дуго била

везана за мене. Боже, је ли право, што је жена то мико везана ва човека 7! Еј, Видо, Видо! Кад би ме“