Žena

ВЕНА

210

очи моје једва ми дају писати. Паднем на ону пре цестну земљу, ивљубим ју и сузама ју оросим...

Тако је Доситеј жарко љубпо своје најближе, од малена па кров цео век свој, а после је ту жарку љубав своју, захватив дубоко у врело науке, пренео на сав српски род и на васколико човечанство.

_ Тако је, ето, Доситеј љубио, може се рећи, обожавао своју матер п милу сестрицу и тим посведочио, да су васлужиле вечни спомен захвалнога Српства. И то Досптеј пише, кад је прошао света и осетио сплу науке.

Па како је уважавао своје најближе, тако је особито поштовао п хвалио врле жене у сваком крају, у који је у свом путовању долазио. Истицао их је и стављао упоредо с врлим људима. У „Лондону био је веома добро примљен у кући Ливија и с пута шипе његовој госпођи, коју сам назива својом учитељницом и добротворком, па између осталога овако вели:

— Ваша благородна душа наодећи сву своју награду у својој урођеној доброти, нити је могла пи хотела о чем другом чути. Овде пак гди сам ја сад, не можете ми више заповедати, да вам не благодарим; сад ми је слободно чинити што год оћу, п могу Вам благодаритпи колико ми срце жели. У све време мога при вами пребивања како Ви, тако п љубими г. „Ливи супруг Ваш, Ви обоје, нисте Вашој к мени доброти никакова предјела полагати хотели, нити је Вами довољно било, да ми Ви сами толику љубав показујете, него сте ме сврх тога и Вашим достоњејшим пријатељима препоручивали... Право је дакле, да и на ме ред дође, да п ја Вас Сестром, Матером, и Минервом мојом мплостивјејшом, п благодатњејшом вовем и наричем, и као такову да Вас славим и проповедам!...

Одмах на почетку његова путовања, па после свуда редом срета се Доситеј са врлим женама, чије је врлине он истицао и у својим их делима овековечио. У доба, кад се код нас није знало, на што се нишу књигу нити како их ваља писати, и кад је У књижевном језику била највећа збрка појмова, у то доба почиње и Доситеј да пише своја дела и разуме се,