Žena

РЕНЕ НАА 391

Јединица. (Из мојих лечничких бележака). Др. Данило Кеслер. Сотин.

Пре неки дан је сахрањена. Као да је гледам. Био сам у гостима код шурака, па ме замоле да прегледам једну девојку, јединицу, кћер имућних, ваљаних родитеља. Врло нерадо чиним лечничке посете кад саму гостима, јер сам сав сретан, кад могу једаред да кажем: Саду овај мах нисам доктор. Верујте, пријатно је то осећање, особито за нас сеоске докторе. Седиш тако нпр. увече у друштву, уједаред зврје и јуре кола. ја се тргнем, али се одмах сетим, не долазе по мене, јер ја сам у гостима. И уживам, што онај, који јури колима и не зна да ја уопште постојим на свету.

Е, али нужда закон мења. Замолили су ме да им и као Србин дођем у кућу да чују шта ћу и ја рећи. јер по себи се разуме, да су питали за савет све докторе у околини, па и даље.

Дакле, одемо ја и шура увече у посету. Дочекају нас врло пријатно. Уђемо кроз дућан у собу. Кућа велика, лепа, собе зрачне, високе, суве, простране. Са здравственог гледишта нема мане. Упознали се са оцем и матером. Здрави, јаки људи. Ту чика и стрина, живе сви у једној кући, сви здрави, као што рекли, од брега одваљени. Скоро не верујем да у тој кући може неко бити болестан.

После кратког разговора пређем одмах на ствар и запитам где је болесница. „Сад ће одмах доћи“ одговори мати, и оде по њу. Болесница је раста висока, танка, мршава и бледа. Прса узана, а дугачка, и иде мало погнуто. Има јој 17 година. Паметна, пријатна, па кроз све то пробија сета, клонулост. И мати и отац причају историју њене болести, а она изгледа, као и да не слуша. Тек кад је запитам по нешто, она се прене, подигне своје паметне очи, и гледа у мене као да би из сваког мог питања хтела да дозна своју судбину. Тужна је то и немила посета.

Напослетку је прегледам и нађем да је јектика у плућима јако већ напредовала.