Žena

ЖЕНА 448

зната друштвена питања, која се данас претресају у науци, али он иде за својом главом:

Др. Продановић је приличан песимиста. Он види: „Мрак натраг; мрак напред, само нешто мало унаоколо ако нази= ремо. Па и То обично унакарађено. То и ништа више. Али и то у ретким тренутцима да после још већма паднемо У очајање“. Али је његов песимизам здрав. Он налази излаза из њега и доказује, да после падања не долази увек разочарање него на против: „Где год се испило више горких чаша, дознала се права суштина. Зато је човечије дизање чврсто скопчано са његовим падањем. -- Наш је живот безначајан али пун истине, и наш дух поред свега тога не мирује“.

Писац напада данашњи демократизам, јер је лажан. Писац иде даље, он устаје чак и против револуције. Он каже: „Пуж остаје пуж ма како даму је утрвен пут.“ Он као да се не може да помири с том мишљу да као што је у природи било и има потреса од времена на време, да су такви потреси и у људскоме развитку природни па и потребни. Али писац не признаје да су и највеће револуције донеле свету добра. Он види само огорчене руље, а не ионе велике идеје,

Писац не види ни у политици спаса. Свака политичка мисао тражи и мора да тражи да дође до већине, а то је на крају да дође до власти према мањини. Он гледа сав спас у култури и тврди да не може бити слободних народа који нису културни. И они који нису напредовали и они. који су пропали, нису напредовали и зато су пропали што нису били културни: „Све што човек имаде не вреди ништа ако му је срце празно. Штогод се тело више претвара у душу, више ће узлетети. Само душевне тежње су прави украс човеков. Све друго је отето — туђе.“ И још каже: „Зато, ако свет. хоће напред да корача, мора се свим срцем задубити у душевни живот, јер је то једини извор, штому ниу највећој опасности неће усанути. Учини ли то, мораће раскинути са многим својим навикама. И онда ће да наступи, што се обично у таким приликама догађа. Безброј непотребних назора и установа ће да исчезне, а с њиме заједно ће се изгубити и све, што је подигнуто.“

Писац познаје само једнакост међу људма. Он не може да призна неједнакост ни после смрти. Зато не може веровати да и на ономе свету неће бити сви људи једнаки него ће неки отићи у светлост, други у мрак. Он каже: „Зар