Žena

РОБА 483

још за детинства, кад нисам могла разумети. Сад видим, да ву то књиге над књигама. Доситеја нисам никада читала, а добро би било да сам га читала. И деда ми прича, како не чува више ни гуске ни свиње, нити ишта ради него само чита.

У то време причао ми је деда још један њихов разговор. Кад ву седели за вечером, она га пита: — Је ли, деда. Има ли и код вашега света, да један другоме завиди, да сплеткаре и оговарају,

— Богме, има.

— Па шта ви радите онда — пшта га.

— Ко има свога посла и озбиљних брига, тај нема времена да се осврће на то. — Омахне руком и каже: — Пен лају, ветар носи.

— А кад прекипи2

— Па кад баш коме прекипи, онда буде мало шаком по зубима.

— А жене2

— Внаш како је код жена. Свакој је дао бог језика, па га одреше, свака каже шта има, и напослетку се поравна и изглади.

Крајем новембра вратила се госпођа Савета у варош. По спољашњем изгледу сасвим друга жена. Зацрвенила се; у оделу енглеског кроја, неутегнута, у струку, дошла снажнија и крупнија, а види се на њој да је здрава као дрен.

Мора да је дошла изненада, јер ми деда није јавио да се спрема у варош. Видео сам је кров отворен провор како спрема по соби, што дотле никад не би радила.

Када сам ушао унутра, она оборила главу. Почео сам да јој говорим како добро изгледа, па онда пређосмо на обичне ствари. Но она прекиде тај разговор и рече ми: — Дакле, да свршимо са неколико речи оно, што нам је обојима на души. Старац ми је синоћ, у очи поласка казао све. Имао си доброг извештача. И знаш како ме је отпустио 2 Казао ми је: Сад ја не верујем да је штогод било, али ако је и било, оздравили сте. Нека вас бог поживи. — Видиш, та ми сведоџба много вреди.

После ми рече. — И још се нечим поносим. Внаш