Žena

604 ВЕНА

Мама је мало поцрвенела, али је остала упорна. __- Тако кажи, па онда одмах дођи кући, и да не брбљаш којешта. Мрвги ме да идем, а тек морам наћи извине.

— А што не поручиш, мама, да те мрвиг Шта се ти ње бојиш, шта она теби можег!

Е па сад кажите, да човек не очајава покрај такве брбљуше 2!

Иначе је Јулкица ва њене године јако напредовала. Добар је ђак, а чита што год дограби: новине, књиге, па чак п некакав Архив за правне науке, што долави њеном оцу. Ништа не разуме, па воли баш то да чита. Слушкиње кажу за њу, да вна и где ђаво седи.

У најновије доба пише свој дневник. Чула је, да то раде некоје одрасле девојке, па што не би и она. Њен отац дохватп једном тај дневник, да види, шта то балавче уписује, отвори трећу страну, па кад ЈЕ прочитао, само што није пао са столице.

У дневнику је писало:

3. март 1911. година. Стрина Ворка је добила бебу и ићи ћу сутра с мамом да је даривамо и мама хоће да дамо дукат. Тата је хтео да дамо 5 круна и дуго се свађао с мамом, али је попустио. Ја не знам вашто се тата толико свађа с мамом, кад после увек он попусти.

4. марта 1911. године. Даривали смо после подне стрина Воркину бебу. Стрина Ворка хоће да се вове Јудита, а чика Милан хоће да се зове Милана, зацело да ће чика Милан попустити. Била је тамо и стрина Стана, па је кавала мами кад смо се вратиле, да ја не чујем, али сам ја опет зато чула, да дете не личи ни мало ни на матер ни на оца, него на комшију, и казала је: ништа није сакривено што се неће открити.

Јулкицин отац није казао никоме ништа, само је спалио дневник да не дође наопако у непозване руке, па да има још и белаја.

Онога вечера је и опет имао о нечем речи са мамом и први пут — није попустио. Мама је горко плакала, а Јулкица није могла доста да се начуди како се могло догодити, да мама мора да попусти.