Žena

ЖЕНА 291

Било је удешено, да поштарка, набавп правила равних добротворних задруга и удеси све што треба ва скупштину, на којој ће се друштво селопити. Мужеви су пристали, а када се прочуло на чему се ради, јављале су се нове чланице и саме. Изгледи су били повољни. Иначе је било удешено, да госпођа попадија буде председница.

Но када су се госпође недељу дана у очи главне скупштине састале, да коначно утврде правила, дође им пзненада госпођа бележникова. Она се није баш туђила тога њихова друштва, алп га није ни тражила. Што но реч, кад их је ветар донео на једну санту, равговарале су се. Она се дружила са женама среског лекара, апотекара, са женама котарских судија а те нису биле Српкиње.

Ове су биле радознале, шта је нагнало госпођу бележникову да их потражи, а она је дошла баш ради оснивања добротворне задруге. Похвалила, је племенито подузеће, а изјавила, да би под извесним условима и она у друштво. Али наравно, њена маленкост не би много помогла. Него кад би пошло за руком, да увуку у друштво госпођу спахиницу, онда би било све постигнуто.

Госпођа спахиница! А хоће ли она хтетиг — питале су госпође која речима, а која погледом.

— А што не би! То је и њена дужност. Ја јамчим да ће пристати. Па онда, ако нам пође за руком да се прими председништва, онда смо једним махом подигли наше друштво у седмо небо. Њено име би нас прочуло; она би нам нашла велики број помажућих чланова и чланова добротвора, она би нашла чак и у жупанији новаца за наше ствари... Па онда већ и при самом оснивању не би имале никакве препреке; све би ишло као намазано. Та и сам велики жупан био би нам у сваком послу на услузи.

— Ах, наравно, наравно! — 'То ву све увиђале. То би заиста дало друштву неочекиваног полета.

Госпођа спахиница била је Српкиња, иако се њено Српство огледало у томе, што су јој родитељи били Срби и што је одлавила сваког великог празника у „српску цркву“. Иначе се она удала за човека, о коме