Žena

РК ЕЈА

Скупише свате: моме млађане, С којима ружа радо другује; Ружу ће венчат' мајка природа, Гајдаш је славуј, роса кумује. Затреса лишћем својим срдито, Све што се зове цвеће, растиње: — Што ће јој дрво, тврдо, бодљиво, Гле, каква лудост ружу распиње! Бела је ружа заруменила, Листиће стегну, главу обори, Ал' гајдаш мали, славуј запева, Сватовску песму гором захори: Нашто ће ружи цвеће мирисно, Та она сама тим се поноси, Нашто ће њојзи мирис зумбула2 Сувишан мирис главу заноси. Зар да се жена с женом спарује И за њом да јој срце уздише, Зар да јој душа оно жељкује, Од чега сама има сувише 7! На тврдом стаблу, трњу његову, Она ће наћи снаге, одбране, На њену лишћу свежем, мирисном, Дрвен ће војно мек да постане Не боде ружу бодље ружино, Нит мушка снага с цвећем војује, Снага ће штитит' миље ружино, Ту ће тек складност да се оснује. Дивни су били они сватови, Пролеће младо коло водило, А тихо вече златном румени По лицу бајну ружу покрило. Сретно је било, сретно и вама, Ружа се с' својим војном згодила: Дрвено стабло лишћем покрила И пупољке је многе родила. Мирко.

> —-