Žena

РЕОСЕ РОК 448

сти њене доцније пренете оданде. А у њеним породичним круговима озбиљно тврде, да је оно, што Скерлић говори о њеном пијанству — на крају живота њена — одвише претерано.

Иначе је Скерлић у уводу обележава овако:

Сирота „Врдничка Вила“! „Србска певачица Милица,“ „песмотворка и списатељка србска“, како су је називали њени романтичарски сувременици, била је пре педесет година једна од најзнатнијих личности у српском народу. Вук Караџић је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке.“ Његош је говорио о тој лепој и младој девојци: „Ја појета, она појета, — да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Кнез Михаило био јој је више но заштитник: одан пријатељ, Када је долазила у Београд. београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чувства права“. Ђорђе Рајковић јој је посвећивао своје стихове. Иван Мажуранић, прослављени песник Смрти Смаил-Аге Ченгића, долазио је да је види. Јован Суботић силазио је са своје висине славом овенчанога песника и говорио са њом као једнак са једнаким. И ван скромних граница српске књижевности било се чуло име ове необичне девојке: Јохан Габријел Сајдл посветио јој једну ласкаву пријатељску песму; са Лудвигом Аугустом Франклом била је у великој преписци, и у својој старости песник је сачувао верну и нежну успомену на пријатељицу из младих дана; чешка приповедачица Божана Њемцова њена је пријатељица са којом се дописује. Листови су доносили њене слике, по свима крајевима причало се о песникињи из Фрушке Горе, људи су долазили да је виде, — и по свему је изгледало да је муза нашег романтизма још за живота стекла бесмртност.

Сва та лепота, сва та егзалтована душа, сав тај велики глас, растурио се као сан, као дим, као да од свега тога никада ништа није било. Неколико пожутелих књига и један избледео спомен. — он.

Белешке из здравља.

Каква нам опасност прети од додира са псетомг

Ма колико да је псето због својих добрих и корисних особина мило човеку, ипак човек у својим одношајима