Žena

396 ЊЕНА

вића. Његова је заслуга и то, што је баш радећи портрете, одједном разуверио страни свет, као да ми осим „арнаутског шаренила“ ништа друго и не знамо. И на овом портрету, који је пун израза, види се окретност и извесна отменост у раду својствена Паји Јовановићу. За Пају Јовановића могло би се рећи, да и није учествовао на овој изложби. Чак и овај портрет није изложен његовом вољом, а најмање је желео да покаже шта уме, и да се са својим радовима истакне. Док су други Југословени донели све што имају, дотле је код нас у ствари остао код куће не само Паја Јовановић, него и други добри наши сликари.

Од Уроша Предића већ смо одавно навикли да гледамо портрете. Изложио је пет на броју и Св. Ђорђа. Изгледа, да су га његови уметнички радови на иконостасима, којих је у нас радио и прославио се њима, прилично исцрпели. На овој изложби тешко би могли познати Предића, да тамо не пише његово име. Неки његови радови изазивају утисак као да су са фотографије снимљени, а не као да је радио са природе. Он је много поруџбина радио са фотографије за Матицу и друге, и у таком раду морао је износити лажне тонове, што му је без сумње шкодило, па их се сад не може отрести. Има много оправданости у томе, што многи уметници ни за какву љубав и ни за какав новац неће да се приме сликања са фотографије. Из његових ликова дакле можда баш због тога не кипти пун живот, нити ти ликови утичу зедрином истине, већ дишу донекле неким светачким дахом, што је нај-

јаче изражено на његовом Св. Ђорђу. Зато нас Предић у колу од њега бујнијих, истинитијих, ближих чаробној природи, оставља скоро ладне.

У бујније и ближе природи броје се младе снаге Боривоје Стефановић, Бранко Поповић и Коста Миличевић, такође као портретисте. Први је радио аутопортрет у слободи (пленер), нешто тврд, али свеж. Други је снажнији, лепо размрсује боју и има живости. Последњи показује у два портрета тежњу за складношћу и јаким изразом.

с жив