Žena

БАРЕ ЗЕЈА 459

Из лепоте срећа не извире, Мало вреди лепоти се дивит'

Сва лепота с човеком умире,

Ал он има што ће га преживит. Има блага, оставиће трага,

И кад смркне, теби ће да сија, Има дивну кућу трокатницу

И у њојзи тридес'т кирајџија. још у кући каса Вертхајмова,

У њој новца свакојака кова,

'Да га једеш, не ћеш изест' знати, Да га бројиш, не мож' пребројати. Где је пуно, само се прелива, Где је пуно, само се ужива,

Тек у пуном има сретног брака, Гукаће те од јутра до мрака!

— Девојку већ нестрплење мори, Што о томе већ толико збори; Нека дође, давно га је хтела; Пека пође — све-је разумела!

— И он дође, сав шарен ко дуга, Па јој вели: Препокорни слуга! Она њему оборена лица: Препокорна ваша службеница! Дивне су му за тим речи биле, Глас му танак «#20 у беле виле, Веру даде — тврду као стена Служиће је цела века њена; Жеље ће јој читат' из очију,

Из прсију, па чак из прстију.

И куне се како за њом жуди, Куне миљем њених облих груди, Руменилом њена бајна лица,

И црнилом њених обрвица.

Он се куне, а ђаво се смеши,

Лаж му клетва, и лаж му је мета, Јер јој боје дала апотека,

А по грудма — метла два салвета. Он се куне, она главу крије,

Ал' је ипак пољубио није,