Žena

620 ЕПА

У пјесми „Души“... што дршће, што се јада, посрће и пада — — Она не ће суза и не ће живот препун страха; него као жена вична борби, са благим приговором — као да је се одриче вели: „Ти биједна, мала, дршћућа душо — ти ниси моја“!

Све прегара; и кад јој живот није ништа оставио, вели:

Па немам ништа, нег ту своју главу "што не ће да се пригне пред животом, Па немам шта нег' ту своју душу, што вјечно чезне за вјечном добротом.

Свршава овако:

Ах имам, имам — вас краљевски часи, Кад тврд ми камен искром одговара и кад у мојој замраченој души

у благу љубав мржња се претвара.

Предалеко би зашла, да још и даље редам стихове те лијепе светле душе, која је сав одсјев нутарњег свог живота савила у китицу дражесних пјесмица. Завршујем још једном струном значајних звукова у божју славу, гђе свјесна си своје земске грешности вели: „Ал посула би пепелом ту своју грешну главу, и молила би, молила у Твоју Боже

“

славу:“ а завршује ријечима:

И пјевам кад ме милујеш и пјевам кад ме бијеш....

У муњу и гром веже она пјесме своје, и ону главу што ју пред животом не сагиба, сагиба она како пред гњевом, тако и пред милости Господа увијајући своју сићушност и слабост, гријешне ч0вјечје душе — напрама његовој големој доброти. И са поуздањем у ту доброту и велику милост Његову вели:

Па ипак знам, кад куцне час, час мога задњег сата, широко ћеш отворити небеска своја врата.