Žena

196. ВЕНА ___

Поносно је у свакога гледао, када га је кадгод чика-Дане за руку узео и проводио кроз улицу. Мали Брата посредовао је, те се чика-Дане упознао и с његовом мамом. Детиња чежња за оцем нашла је матери мужа. =

Љубав према маломе Брати створила је још једну љубав у срцу чика-Дана, љубав и према његовој матери. После ислуженога војништва, Дане се оженио с мајком овога детета, не обазирући се на прошлост њену.

Свет је говорио, како је тај човек једна племенита душа. Он је то заиста и доказао. Када је дете превађао на своје име, питали су га чије је дете.

— ја то не знам, нити сам то питао моју жену... Нећу да је вређам... — био му је одговор.

Био је из далека. Рано је остао без оца и много је патио, па је стога могао да маломе Брдти поклони толику љубав. Није ништа изучио, него се тако потуцао по свету, док га не узеше у војнике. Кући га није имало ништа да вуче, па је остао где је. Вредно је радио, бринући се за малога Брату, као и за своје рођено дете, а мати тога детета била је сретна и пресретна, што је дете стекло пред законом оца.

Дане Пајић уписао је посинка у школу.

— Господине, имајте доброту, само с њиме строго!... Волио бих, да је добар ђак, да се поносим с њиме... — рекао је, кад га је уписивао, милујући га по образу и глави, и нема човека, који не би могао рећи, да је онда изгледао, е нико није сретнији од њега.

— Биће он добар... — одвратио сам му, те га уписах: „Миливој Пајић....“

Тамо, где се на дете код куће пази, да је уредно, тачно, послушно и вредно, тамо, где је дете одевено и сито, тамо, где су и сами родитељи пример својој деци, може се очекивати а и мора бити успеха. Брата је био у таквим приликама, те се

зато и рачунао у моје добре ђаке. У школи је био