Žena

398. ЗЕ НА

Полако као добре, нежне мајке, болничарке су полагале рањенике на беле постеље, са таблицом имена више главе, и по савету лекара одвијаху завоје на рањеним ногама.

Страшан је то призор био; на завојима су остајали промрзнути прсти и стопале.

Задах од трулежи се развијао по свима собама, да је било тешко дисати; у месо од ногу упадаху прсти, јер су рањаве ноге већ трунуле.

Бол и гроза беху се сјединили и није се мислило на себе, већ на невољнике.

Цела ноћ је тако прошла у раду, перући и превијајући ране и перући рањенике.

Тужни су и незаборавими такви тренутци, где се нож и смрт свечано шетају кроз пуне, али неме собе и нигде се не чује јаук. |

Радило се и помагало, жртвујући се; надало се и спасавало се.

Али трећи дан је освануо тужнији, него сеи замишљало. Требало је извршити ампутацију свима; свима исећи ноге, коме једну, коме обе.

Бол неописан беше оцртан на свима лицима, и понос не мога задржати сузе жалоснице. Требало је постати богаљ, сакат. Те страшне речи ваљало је усадити у срце и живети.

„Да смо погинули“ вајкали су се на утешне речи својих сестара“ камо среће, зато смо и ишли на бојно поље, али живети као богаљ, што ћемо више, кад нисмо корисни ни народу ни својој породици; Требало је духа, потребно је било храбра срца, па их убедити да пристану на операцију.

Тужно је то било, кад су један по један труп износили из операционе сале.

Прибране сестре, прилазиле су мученицима и топло их тешили, ма да су ови стојички ћутали.

Последњи рањеник кога изнесоше без једне ноге из сале, беше млад човек од својих 24 год. црномањаст, живих очију, које му беху замагљене од суза. Тронута приђох његовој таблици и про-