Žena

Све је данас њему тавно, Чак и сунце када сија, Све му руже дошле црне,

Над њим зија провалија.

Црном цару, коса бела, Никог нема да га чује, Из амбиса, из провале Пријатеље довикује.

И збило се што обично У случају таквом бива, Север ћути... Са запада Нико му се не одзива.

Таца царе нимфу зове!

То је Немцу бела вила Плава нимфа, вољно дође, Седа цару покрај крила. Бедан царе помоћ тражи, Она само главом ма'ну: Нимфа, царе, нема моћи На Истоку и Балкану.

Некад било, али прође,

О чем' старе књиге кажу. Некад било... Теби царе

Већ ни нимфе не помажу.

И ја више нисам млада! Довде доћи беше трудно.

Ти би реванж! Да се светиш, То је веруј узалудно,

Него ћу ти две три рећи: (Савета ти нећу дати; Причаћу ти једну причу

— Све ћеш из ње разабрати.

ја се сећам оног доба, — Давно беше на сву меру Кад су хале живовале У понору и језеру. У језери и понори, Па када се отуд јаве, Како беху ненасите