Žena

140 ЖЕНА

Марковићка (горко). Доста што ја разумем. Сад ми је јасно, зашто ме је толико салетио, да се оперирам. О, Боже, Боже! Кад би то знали моји сироти родитељи, мртви би се у гробљу преврнули.

Др. Живковић (озбиљно). Госпођо, не грешите душе. Не вређајте невина човека, који живи и умире за Вас.

Марковићка. Ха, ха, ха! Живи и умире за мене! О како је то лепо казано! Само сам ја похватала његове крајеве, те ме неће моћи више својим лепим и лажљивим речма обмањивати (срдито устаје). Разумите ме; имам непобитних доказа: ко је и какав је. Ја га мрзим и презирем.

Др. Живковић (врти главом, слеже раменима и с чуђењем гледа Марковићћу). Не разумем (10„лугласно). Ово су опет нови симптоми. Болест се нагло погоршава.

ћ

ПОЈАВА Х.

(Улази Бркић, добро поднапишт, али се зато „јуначки“ држи.)

Марковићка. Аха! Ево га. Башко наручен. (Живковићу). Сад ћете све дознати. | Бркић (држи се озбиљно, клања се и разгледа по соби). ЈЉубим руке, госпођо. Љубим руке (ЖивЕКовићу). Клањам се, г. докторе. Клањам се. (брише чело и намешта огрлицу). Охо, хо! Да красна времена! Чисто је човеку жао седети у затвореној соби. (МаркКовићКи). Него што данас ванредно изгледате, госпођо, не би нико рекао, да Вам што фали. (расположено). Бадава, наш врлопоштовани госп. доктор, то вам је славан човек. Части ми моје! Славан човек. Др. Живковић (смешећи се, даје знак Марковићћи очима и главом). Хвала, г. ћато. Хвала на комплименту. ; Бркић. Молим, молим, врлопоштовани и уважени г. докторе. Ја сам искрен човек. Код ! мене: што.