Žena

ЖЕНА 159

На бојишту тужном гавран срце кида, А са њега сунце жарким оком гледи... Ил хоће јунаку ране да извида,

Ил и оно жури, да му крв исцеди.

И јунак умире, леп и млад ко зора, При свести је јоште, са душом се бори... Ствара му се слика из његових гора, Ко да чује драгу, где му тихо збори:

„Једва да те нађох, о мој Миловане ! Изнемогла ја се по Косову клатим...

·" Однећу те дома, пре нег зора сване, Да ти ране видам, и живот повратим“.

Ах! Носи ме, драга, мајци, оцу моме...

У планину нашу,... Зелене борове |...

Ја хоћу да живим у наручју твоме!..,

А и отаџбина у редове зове!... (и

„Не видиш ме, душог То не чини ништа, Ја ћу скинут таму, са твог мутног ока, Само да те склоним са овог бојишта... Излечићу рану, јер није дубока“...

Не стежи ме тако... вредовно је тело... Чини ми се да ми гавран кљује очи... Не мучи ме... јер се већ много поднело... А крв из ране све се више точи...

Још последњег пута он отвори очи,

„Још једном осети крвцу своју врелу,

И угледа авет, усред црне ноћи:

Смрт! са хладном руком, на леденом челу.

„Ти си, смрти црна! Ја са тобом нећу !“ Један узвик, уздах... и јунак се стрес о. А по разбојишту гаврани облећу,

И са њега мртвог гавран кида месо.