Žena

350 и ЖЕНА

је несташни Живко онде најрађе задржавао нешто ради угодне свирке и добра пива, а у главном ради бучног купалишног шаренила, које се је онде могало. Меланија је опет желила прво обићи најскрајње и најудаљеније алеје и чистине, јер је знала да ће једино онде наћи своје сањало, Озрена. |

Девојке су ишле њежно привинуте једна другој, ћеретајући о дневним догађајима и о претстојећем све'чарству, гостима, новим свиленим одећама и шеширима. О томе је нарочито Јелена — здраво, развијено девојче од непуних 17 година — важно говорила, док је Меланија почела кратко и растрешено одговарати, препустивши сестри да је води парком кудагод хоће. · Наједном се Јелена уозбиљи видећи да јој нема Живка, "па ће уздахнувши: „Зар га баш нигде нема>“ Погледа у сестру, која је озбиљна лица ишла поред ње, па се зачуди: „Драга сејо, а шта је Теби те си у | последње доба тако чудно расположенар Час си ве- | села и насмејана па свираш и певаш, а час опет отег-

_ веш поглед некуда тамо далеко, далеко! Па онда и 5. ћутиш више него прије. Не мариш много за одјеће; "некако ти је свеједно да ли те мама мази или не; · више ме никада не обичаваш загрлити и слатко из- А „љубити — као прије! Реци ми што је с тобом! Знам 1 да ниси болесна — а видим да ниси ни здрава као прије.“ | „Није ми ништа, Јело! Теби се то само чини,“ бранила се Меланија, настојећи да гласу даде израз мира и равнодушности.

Она заиста и није знала ни могла ништа пози"тивније рећи. Зна и осећа да јој је Озрен мио и драг, а мисли да то и у његовим очима и цртама лица чита = но кад помисли на то, да је он одушевљен једино «својим позивом а иначе учтив, солидан, обазрив, мио

"и забаван, онда јој се чини, да му то не чита са црта

лица. Али очи! Оне бистре, проницаве очи са благим

_но сањалачким, дубоким погледом — оне говоре! Она

_ разуме њихов говор који њу сву очарава, заноси. Крај |