Žena

354 ЖЕНА

„А имадете ли Ви права то од мене тражити 2“

„О, у овако важној ствари мислим да имам права то од Вас тражити!“ ' | „Али: ако ја имам више писама и слика у овом џепу 2“ :

„Онда, ..:-.. О, Ви сте грозан човек |“ — настави Јоца иза мале станке. — „Ипак увиђам да сам нагао! А Ви ми темељем на наше досадање познанство И... и... и хоћу рећи пријатељство жељу испуните, ја Вас молим за то“.

_ „Али ако ја нећу да Вам предмет дам и ту молбу испуним, јер, видите, Вигете сеје: 4“

„Онда ћемо се друкчије разрачунати |“ — продере · се Јоца скочивши поновно као разјарена звер пред

Озрена, дрхћућих усана и севајућа ока.

Озрен је требао само једну непромишљену реч изрећи или кретњу извести, па да, љубомором распаљени, Јоца изведе оно кобно — но он се савлада па мирно но одлучно одговора. „Добро. Ја пристајем.

али онда и ја тражим да оправдате свој поступак ! Других услова не стављам. Пристајете ли2“

„Пристајем!“ — гласио је мукли одговор.

! „Хајдемо до оног сувога граба! Светлије је“, ——

с тим му речима Озрен окрене леђа и упути се грабу. Дошавши онамо рече:, „За Ваше веће умирење ва дите сами замотак из џепа, и осведочите се да у њему "иначе ничега нема!“ |

Јоца дрхтавом руком извади кожни омот. Расклопи га, слику принесе очима и — устукне,. избуљених очију, корак натраг. У то му засија више рамена електрична светиљка, којом је Озрен расветлио слику.

Јоца гледаше лик посве непознате девојке, врло мала лика и витка стаса. При томе му се оте узвик изченађења. Час је бленуо у слику, час У Озрена, а _ онда обори главу и стајаше дишући узбуђено.

Озрен се окрене, приђе грабу те се наслони на њега и запали смотку, давајући тако Јоци времена да се снађе и прибере.