Žena

|. ЖЕНА. 361

се збило>...,.. Угледам њену матер, сетим се свега и скочим. Дакле: Смиљка се удаје > !

„Да, синко мој драги. Поздравила те је да је решиш заклетве. Ево ти враћа листове, а и ти њој вргти! Дете! Примири се и прибери се, јер је т.......“

„Смиљка! Смиљка!“ — с тим сам речима изјурио из куће. Докле, и куда сам лутао не знам, као ни то, да ме је брат довео кући. Једино се сећам, да ме је тргла врупа кап. Бијаше суза из сестриног ока. Зора је свитала. Светиљка гори. На столу писма управљена на родитеље и њу. Сестра стоја крај мене. Левом ме руком огрлила па ми брише ледени зној. Главу наслонила на моју па. плаче, а десном руком грчевито стисла моју десницу, оборужану самокресом. Одгурнем оружје, крикнем: Сејо! — и срушим се преко столице на кревет...“

„Наста доба велике душевне реакције. Осамљивао сам се, ћутао и туговао. Послаше ме на месец данау „Оџпатију, но све беше утаман. Ја сам у напону младеначке снаге венуо“.

„Кроз годину и по дођох једнога дана из школе. Мата ме обазриво и нежно приправи на посет Смиљкине матере, и гурне ме у гостинску собу. Њезина мајка стоји и плаче. И ја стојим као окамењен. Она пође приповедати како је Смиљка несретна у браку. Разболела се, и лежи већ шест месеци тешко болесна, а већ три недеље дана није при себи. Све то време дозива мене, разговара самном, плаче и моли да јој опростим. Када на часове дође к свести, стално пита да ли сам ја већ дошао. Њу зову, чекају, она мора брзо ићх -— али, пре мора чути да јој опраштам. Присеова не да свом мужу ни у собу унићи. Коначно је

· заклињала матер нека дође мени, нека ми све рекне, па ћу јој сигурно опростити! — Тако причаше мајка јој, гушећи се сузама. Хтедох побећи из собе, не знам ни сам зашто, но при првом мом покрету баци се

Беине