Žena

У

ЖЕНА 435

зна хтеде у болу свом свет да упропасти, да разлупа стене, да исчупа дрвеће са корењем, проклињала је неверне... па у том свом болу шта учини» Паде Животу пред ноге и јецаше као мало дете. — Наново поче обожавање, са усхићењем гледаше на Живот и хтеде све заборавити; али често као да је осетила да је трн _ заостао у срцу јој, па је помишљала: — Моја љубав _ није онаква, но како ју ја замишљах. Младост се у топлом заносу, срцем пуним љубави приближавала Животу, али није нашла одзива. На оваким приликама се Младост застидела и рањавим срцем уклонила, а колико је Младост морала трпети са неправде Живота !

Јуче је та жена љубила Младост, данас пак се немилостиво од ње окренула, па и опет после је неизлечимом раном ранила јој срце, — да јој после даде мелема.

Очајање беше обузело Младост, срце јој беше рањено, — у очима Младости на место љубави и чара према Животу укаже се једна појава — критика. Критика та вечерња магла, која се онда у казује када сунце љубави зађе.

__ Сада је Младост тражила на Животу дражи, тајну срца за којом је чезнула, о којој је снивала, она је тражила, тражила али је није нашла, тражила је у души љубовце своје чисте и племените адиђаре: љубав, доброту, нежне истините осећаје, тражила је да нађе те топле изворе. _

Она ништа не нађе.

Спаде вео, који једном покриваше предмет љубави своје, очи се отворише и гледаху јасно.

Виде, да је лице у Живота вештачки дотерано, виде како му тело без икаквог укуса, виде да ово тело које је — по мишљењу свом — носило на себи вечиту Младост, неумрлост, лепоту, има на себи црну клицу растварања... | Обманута! уздишући рече Младост Животу:

— Животе ти вараш! Ја сам те држала да си леп, . величанствен, вечит, па ево пробудих се из сна, иви-_