Žene pravnici i naše pravosuđe

оно што није нарочито забрањено. Одсуство те забране резултат је схватања да је било излишно и непотребно да се баш изрично каже да жене не могу да буду органи државног правосуђа, непотребно крај очигледчо јаснога духа целоку нога права у погледу жена Законодавац шесетих година није могао ни да помисли да ће бити оних, који ће, у одсуству те изричне забране, омогућити и женама да уђу у правосуђе. Данас, међутим, користећи се искуством, реформирано право, поименце закон о судијама гезр. закон о устројству судова, мора безусловно непостојање озе изричне забране да замени њеним присуством. '!

Затим и у одсуству те сметње од стране права, положај жене на овоме месту немогућ је и због саме њене природе као такве.13 Неоспорно да право

п Послератно доба код нас има једну карактерву особину: да су и немогуће ствари могуће. Ипак, наше је интимно уверење, да је, и у ери тога могућег, немогућ један закон који не и женама омогућити положај судије у државном правосуђу. А када је то немогуће, онда и са овим болесним и ненормалним стањем треба ликвидирати што пре у ингересу правосуђа, у општем интересу.

12 Ми не можемо, збиља, да схватимо оне младе девојке које се данас налазе у суду. Не можемо да разумемо како оне не осећају колико је шлете и губитака за њих на томе месту. Немогуће је, да оне не осећају да се налазе у једној средини која нема ничега заједничког са њиховом природом; да се налазе у средини која им је савршено туђа, а и да је њихово присуство њој исто тако туђе. Немогуће је, најзад, да не осећају да оне као такве не импонују људима правницима и да ону колико то не кажу от“орено, увек тако мисле. Другојачије, међутим, не може ни ла буде, јер ствар у истини тако стоји. А зар то онда вије нешто непријатно и тешко за њих. Зар оне могу да се налазе у средиви у којој нико не цени њихову способност за посао у питању. Јер, ако су оне дошле у суд као правзици, онда то, у тренутку улажења, са њиховог гледишта може и да