Žene pravnici i naše pravosuđe

19

пресионирале онога који суди, а не онако како се оне Че Тасјо третирају од позитивног права које је израз општег, заједничког убеђења и опште потребе. Па онда једна друга ствар. Судство, као такво, представља собом један максимум ауторитета. Следствено и они који га представљају морају да носе то у себе. По правилу само је човек, мушкарац, тај који може да има тај ауторитет. Жена га нема, јер не може да га има. Мушкарац, независно од његових моралних квалификација и одвојено од његове способности, има увек један став који је неопходан за то место. Он може да буде рђав као карактер и неспособан као дух, па ипак, крај свега тога, он је на томе месту толико пута ауторитативнији него жена на томе истом месту крај свих њених могућих блиставих квалитета морала и интелигенције,1“ Због свега тога жена не може да буде пред ставник државне власти, а најмање да буде орган правосуђа. Она чак не треба ни да жели ни да тражи то, јер иначе негира себе и своју природу, која, са своје стране, упоређена са оном код мушкараца, има исто тако једну своју пуну вредност и један савршен смисао. И не треба да заборави, да се ве-

1 Погрешно би било схватање да то преимућство човека значи уједно и трагедију жене. Јер, ако човек доминира на једном пољу, жена то чини на другом, Ако је човек, као такав, симбол снаге, енергије и разума, жена је симбол хришћанске љубави, мира, благости и среће; ако је човек велики као заштитник, родитељ и муж, жена је светиња као мајка, љубав као „сестра и свећа као жена.