Zenit

0 prokleto je to naše Veliko Danas kletvom krvavom, О uprskane naše ruke s krvi brace i otaca nasih, Nema kazne nema kazne za taj Veliki Zloéin, Nema onog tko ce da nas kazni, jer nema sudije koji nije zločinac. Nema krivnje za taj zloéin na nama. On je delo onih sto nas stvoriše, zato što nas stvoriše. Taj zločin je delo Antihrxsta što je dogao. Ima za nas samo pokajanja .Ima samo gréa î patnje ima boia neizlečivog, Mi nemamo krivnje, a to je kazna najveéa veéa od greha, veća od zločina. Mi nosimo tu strašnu dramu —• nas bezbroj neznanih i bezimenih. Mi nosimo tajne novih otkrivenja u grudima našim. 0 Antihriste, mi te dugo čekasmo! A gde je u našoj umetnosti ta strašna i velika drama, koja je tako velika kao drama Hristova? Gde je to zrcalo našeg vremena nage duše koja ključa od otrovà samrtnih? Ta naš je nagon jak, da se vidimo x da se éujemo. Mi hoéemo danas da svuda slušamo odjek x lelek naših smrtnih éasova mi hoéemo da probude i uzdignu éoveka nasi mučni istrgani stihovi, nasi muéni i krvavi krikovi. Mi Ijubimo naše rane mi verujemo u naš .sveti Boi. Mi tražimo, pesnici mi tražimo od sviju i svuda u umetnosti ovo naše tužno i krvavo Veliko Danas,

MAKROSKOP

HUDOŽESTVENI TEATER

Glinski

Ruska svaka reč velika je patnja, A sve ruske reči izviru xz nepoznatih dubokib vrela i teku krvi nasom kao ponornice, Nasa bol je danas reka ponornica. Boi ponire, izvire, guši i napokon postaje ovaploéenje, Pesnik je ovaploéenje, Pesnikova ree u pesmi ili dramx m r t V о je ovaploéenje, Ista pesnikova ree doživljena i umetnički predana živo }e ovaploéenje. Тек tada ree je: delo, simbol, pokret, dinamika, preda n j e, Ruska reé u Narodnom kazalistu bila je predanje; Ljubav —• punonadna Ijubav velike ruske duse. Boi neizleéiva boi ruskog srea i lutanja, Vapaj veliki vapaj ruske osamljene duše za spasenjem, To snažno umetničko pređanje upilo je našu dušu. Mi prenešeni magijom glumaca Hudož, teatra, bili smo na girokim stepama nage očajne x razapete matuške Rusije. Ona je razapeta i pruža ruke svojim mrtvacima, Srce probodeno a peva: ja ljublju, Srce! Srce! Srce!,,. Hudožestveni teater kao umetnička celina nosi sobom s t a r u sudbinu, On je pretstavnlk umetnosti koja je klasična i mi iskreno poštujemo rusku klasičnu glumu, Ona je valjda i jedina te vrsti, Ali, to je к 1 a s i к a —■ to je p г о š I о s t, Umetniéka prošlost sa svojom velikom tradici jom Cehova, Huđožestveni teater nema nažalost novih oblika ni prepodoba u svojoj glumi, koja je v a n j s к i vxrtuozna, ali bez jakih unutrašnjih pokreta, Ona ih nema

jer obožava tradieiju, za koju vreme ne pita nxkada. Klasična tradieija postala je kod Hudožestvenog teatra kult nerazorivog organxzma. Ja razumem, da njegov naturalizam (koji je odavna prezivljen!) ne dozvoljava nikakovo cepanje i nikakovo preobraženje. Šteta! Čini se da je taj naturalizam i jedini credo Hudožestvenog teatra, Treba sxnoéi snagu i pregaziti tradieiju, Naturalizam veé je davno mrtav. T ja neznam taéno ~historijski“, ali možđa me ne vara slutnja, da je baš gluma kao umetnička manifestacija osuđena, da buđe pastorée u umetničkoj porodici i da se nikada ne nalazi u prvim veé u poslednjim redovima. Cini se, da tu lezi uzrok sto je gluma uvek konzervativna. Dok je pesnistvo, slikarstvo, vajarstvo, muzika i t, d. doživelo razpa preobraženja i putuje sve vise, dotle gluma stoji kò ukopana na liniji naturalizma, Nikako u njoj još dosada nema futurizma ili ekspresionizma ali о n mora dodi!) Jer nemoguée je zamisliti, da i glumac kao éovek i umetnik ne oseti potresa u svojoj duši i ne osluskuje vapaj duše: novo delo! A sad: Narodno kazalište u Zagrebu ili kazalište nedoraslih marioneta. Trebalo bi i о njemu redi koju n о v u reé, Dosadno je ponavljanje i ono ne koristi, Pisalo se i previge о nevredmra stvarima. 0 njemu kao umetniékom telu ne može se pisati i to ne samo da bi bila zabluda nego i pogrda umetnosti, 0 njemu se može x treba da se govori kao о svim dnevnim vestima, Dok kod nas u Evropi upravljaju pozoristima dramski pisci i pesnici odliénih vrlina, dotle je u Jugoslavxji obrnuto; upravnici su „gospoda" i ~knjizevnici“ koja nisu napisala ni jednog dobrog retka, Zato je upoređenje između Hudožestvenog teatra i Narodnog kazalista nemoguée, jer umetnost i diletantizam: ~gavellobachandrîja“ ne mogu se uporedivati, Kad ode Hudožestveni teater nastaje jedino pitanje; Treba li Narodno kazalište zatvoriti ili ne? To je naša nova re č!

NA RUBU DRAGAN BUBLIĆ

Ljubomir Micić

Prva knjiga napisana na našem jeziku о tragediji čoveka u ratu. To je za našu poratnu i ~genijalnu" književnost vrlo važno i to treba naglasiti, U Bublićevoj knjizi ~Na rubu“ je nag crni deo iz sveopšte tragedije čovečanstva, Jedni su bili poniženi i patilx su u daîekoj î očajnoj Rusiji, drugi na verdunskim kotama, treéi na južnim alpama te severnim, zapadnîm i crvenim morima, A mi na tvrdom Balkanu, umirasmo na vegalim a (zaboraviste g. Bubliéu, da je ona ~jedna zemlja“ bîla puna vešala i puna tamnica,) Übiksmo se na Crnom Vrhu i propadasmo kô stoka po albanskim klancima, Albanija! Kalvarîja! Naga je nerseéa golema kao što uopgte može biti nesreéa Ijudî koji su poslanî na klaonîce, da postanu übice i dželati, Nasa je sudbina cma kao sto uopste može biti sudbina éoveka, kome su pružili u jednu ruicu koru hljeba da zatomig glad, a u drugu ruku pusku, da übijas, nož da zakoljeg, О velik je to zloéin veliki greh bez oproštenja. Mi danasnji kojiraa su übili mladost u krvi i oni sutrašnji koji ée se zgroziti nad

14