Zenit

On vidi samo dva rcšenja čovečanske historije: ill renesansa latinske Evrope pod duhovnim vodstvom Francuza i »mudrom moći Engleza« sa dužom jug a, ili propast čitave stare Evrope. A u novoj seobi rasa veruje u Ruse ako ne Japance kao gospodare zemlje. »AU vi Nemci ne biste vise postojali. Vaša je sudbina to proriče jedan koji uistinu zna da ne ćete tako dugo trajati kao Slaveni, a zato i ne ćete ni s njima ni zbog njih propasti već s njima i u njima se utopiti«. To je predoseéaj Pannwitza koji vole svoj narod i ima snage da to kaže, Pannwitz ima velike snage i smelosti, O kad bi i jedan ovakav pesnik i filozof živeo u našoj zemlji mi bi bili veći bili bi bliže suncu. P. S, Mi donašamo njegove dve neobjavljene pesme koje je poslao za »Zenit« i napominjemo da on piše starim nemaékim pravopisom t. j, imenice bez velikih slova, Velika slova upotrebljava samo na poéetku.

Carl Einstein: Die Schlimme Botschaft {Ernst Rowohlt, Berlin)

Što više čovek u visinu to mu je dublji dub, Što vise čovek u dubinu to mu je visa duša. Gomila mrzi i jedno i drugo: Gomila je dželat. Raspcti su oni u visini i oni u dubini. To su dva prptivna pola koja se privlače dopunjuju, Severni pol Duh južni pol Duša U ekvatoru negde stoji čovek, Značajan je krik današnjeg vremena, krik obaju polova duha i duše: čovek! Vreme koje je zločinačko i koje je gurnulo Ijuđe u propast, izrigalo je na svoj krvavi i vatreni krater ličnosti u visinu, koje snagom duha i dubinom duše (jer su izbačeni iz ponora) vape njegovo preobraženje za buduće vreme boljih čovečnijih pokolenja . Čitava jedna generacija pesnika danas jc zajednički krik koji odjekuje iznad vulk a n a vatre iznad g r o b ova krvi, Oni su oni kojima je suđeno da budu patnici za sve da budu zrcalo vremena, apostoli koji su napisali Jevanđelja kad je zemljom prošao Veliki Inkvizitor ili Krvavi Mesija, Oni su oni koji snagom duha projiciraju sve u se i kroz sebe u sve. Tu je novi pesnik zrcalo za sve strane i sa sviju strana. Svi pravci i svi meridijani prolaze kroz pesnika. On je: centar ekvator. Najteži meridijan koji se zarezuje u meso duboko prorezuje mozak: čove č je zlo. Ono je danas veliko kao vreme i još veće od vremena. Samo je jedan takav, od mnogib, koji je dao duboku sintezu zla vremena: pesnik Cari Einstein. Njegovo delo je novo i neobično, delo sugestije i široke koncepcije duha koji je revoltan i buntovan religijski raistiéan. «Poslanica Zla« najnovije njegovo delo koje je napisao u dvadeset scena gde su glavne ličnosti: Ideja i Vreme, Ime i dolazak Isusa Hrista među današnje Ijude (koji ga isto razapinju kao i proslx) samo je personifikacija ideje i vremena u plaštu Krvavog Mesije. U jednoj ruci: baklja u drugoj: ljubav. U srcu: mržnja na zlo, u đuši: ver a i fanatizam u spasenje onih koji su tako zli: »Da. Prvo što čoveka izdiže, sposobnost je da dugo vremena übija; drugo, da übistvo u svojoj svesti zastre; treće, da sposobnost übijanja bezgranično poveéa, To je tragična spoznaja onih koji umiru za čavečanstvo, Einstein je tako duboko zarezao kao umetnik duha da sve to boli, Boli jer je jedna veéna istina večni martirij. Hrist prolazi svuda, Svi se kupe oko njegovog raspeéa. Gomile uživaju, lihvari i snobovi nalaze: »Jednostavno ekspresionizam« kino-režiser treba: »vise mimike« a majku Mariju teraju od krsta jer »markira rđavo«, Treba bolja glumica Pissy Puck, nego što to čini Majka Božja, Sve to boli

»Poslanica Zla« projekcija je golog našeg vremena. To je sumrak veličine to je pad uzvišenih u blato gde gomila svojim prstima guši i davi, Vreme je veliko ali ljudi su premaleni i niski da ga dokuče. Duh je velik ali sitni su i ugojeni ograničeni mozgovi da ga osete, Ideja je velika ali gomila je podia i slaba da je ponese. Raspeée je veliko i večno. Svako stoleée je jedno veliko Raspeée. Novi Hrist čiji je preteča Dostojevski na krstu je danas pred očima gomila sviju naroda koji uživaju u krvi mučenih. To je pesnikova «Poslanica Zla«, pesnika Carla Ei nste i n a koji je ličnost vremena a sa svojih dvadeset scena dao je patnju velikih od dvadeset vekova. Ljudima je život i njegova svrha: Raspeée, Čoveku geniju religija jc njihovo: Spasenje, Ne razapinjite svojih spasitelja!

Conrad Veidt i film kao projekcija umetnosti.

Vrlo su retki veliki glumci. Možda zato što je glumac vrlo retko i umetnik ili zato što je njihova »umetnost« podredena t.j. sekimdarna. Ovde nastaje prvo pitanjc: da li je glu ma uopšte umetnost? Jer glumac imao ma kako jaku individualnu notu i liénost on je u prvom redu reproduktor umetnika: pesnika. On mora da govori ili »igra« što je umetnik stvorio, Dakle prvo je umetnost a drugo nije umetnost. Nemože biti nikakove reproduktivne umetnosti! Glumac je na sceni samo sredstvo umetnika kao što je film sredstvo umetnosti Kod filma nastaje obrat. Glumac bez pesnika može da buđe umetnik. Može da bude stvaralac ritma i pokreta neovisno, To je nesumnjivo, ako ne posve svesno a ono intuitivno osetio jedan veliki glumac umetnik Conrad Veidt, Njegovoj jakoj umetničkoj individualnosti bezuvetno je smetala scena i pozornica današnjeg pozorišta koje je ograničeno i skučeno. Pozornica sputava glumca u svom ograničenom prostoru, Ona zahteva: jedinstvo mesta i prostora i radnje, Umetnost ne podnaša takovu skučenost, Ovdje nastaje drugo pitanje: dali su današnja pozorišta uopšte umetnost? Jer umetnost je prosterna i nezadružna, Današnja pozorišta zahtevaju zadrugu Ui koncentraciju gotovo

12