Zenit

P. S. Sem ovoga, bilo je i takovih »prikaza« koji su pisani od ouih koji uopste nisu bili na predavanju. Tako je na pr. mali i pretenciozni urednik za »Novi List«, tek sutradan, cuvai od samog predavača, da je prvi kupac na Sezanovoj izložbi bio jedan srpski knez. raskolacio oèi od prozora do vrata, a uvece napisao posto je telefonski uzbunio sve beogradske redakcije da dobije potvrdu o tome, sto mu niko nije mogao potvrditi da »zna cela »Rotonda« ono sto g. Micić nezna« kako je te slike kupio kralj Milan a ne knez Miloš. Doista : sit gladnom ne veruje, a glupani nikad neée postati - pametni! I ovo spada u »naše muke« Zar ne!?

NEKOLIKO NOVIH IZDANJA

NEKOLIKO NOVIH IZDANJA koje je primila nasa redakcija, a svakako zaslužuju da ih se zabeleži: Ivan Goll: Methusalem ili Večni Građanin. Satirička drama u 10 slika (Gustav Kiepenheuer Verlag 1922) nekoliko vrlo uspelih figura, koje će biti i na sceni realizovane, crtao je George Grosz. Nema ih danas mnogo u svetu, koji čitaju Aristofana i koji osećaju potrebu da se tuce maljem u glavu. Ali nema ih ni malo, koji ne samo da ne osecaju potrebu satire i biča, nego se bezdušno osvecuju na onima što su pregrizli svojim vlastitim zubirna gvozdeni obruc vremena. Tko de da übije to vreme? Hoće li ga novi pesnik pobediti ili de ga nestati jedanput za uvek. Možda je pesnik danas suvišan? Ili rnožda je on danas jedini potreban? Imali Sto da se popravi i da li je popravljiv taj najstariji grešnik dovek ? To treba da se zna. Ivan Goll nista ne govori o tome u svojoj satiri. Ili on mnogo daje a nama pušta da manje govorimo, Satira je jedno neobično sredstvo za pročišdavanje. Ali osećaju li sarni ljudi, da su boiesni i da se trebaju proČišćavati. Goll je lupio maljem i kraj toga on se bezmerno ruga i smeje. Ne boli ga glava, koliko je puklo lubanja od tog udarca i od smeha samome sebi. Nista ga se ne tiče. Izasao je sam iz sebe i proletio kroz belo platno onih neizmernih filmova koji prate i večno de pratiti kroz život besmrtnog gradanina Metuzalema.

llja Erenburg: 6 pripovesti o lakim svršecima

llja Erenburg: 6 pripovesti o lakim svršecima (Helikon, Moskva—Berlin 1922.) Interesantni su vremenski crteži El. Lisickoga, koji daju toj ruskoj knjizi narodit karakter. I ova knjiga prica jedan život i svet koji je svima starima tako dalek, a otuda i delà koja u njemu nastaju, bestraga dalekih i nedokudivih dimenzija. Niko neće da prizna velicinu danasnjih gigantskih podviga, koje čini jedna ogromna ljubav i ocaj za velikim delima, Niko ne priznaje one koji su se digli da urnru ali da dadu više i svetlijega života nego sto ga je bilo. To sve zna samo pesnik. to zna Erenburg i ja hoću da ma verujem, da je samo zato napisao onako zamašnu i reljefnu pripovest »Vitrion«, koji je izraz svega toga i mnogog neiskazanog. I doista samo zato što je u vremenu stvaralac. »Niko ne hodet priznat Vitriona«. Knjiga je pisana ekstraktno a kratke rečenice odapinju se kao kursumi. Veoma prijatno je upucavati se oštrim pesnickim kursumima.

F. T. Marinetti; Il tamburo di fuoco

F. T. Marinetti; Il tamburo di fuoco (Vatreni bubanj) Afridka drama topline, boja, zvukova, mirisa sa muzičkim intermecima B. P r a tella te muzikom zvukova koje je intonirao Kussolo (Casa Editrice Sonzogno Milano). Ako se i može redi, da je futurizam mnogima smutio glave, ali nipošto nemože se zatajiti njegovo blagotvorno delovanje. Njegovi rezultati svakako su veći od njegovih neuspjeha (koji su toliko prijali starim nmetnickim usedelicama.) Drama F. T. Marinetia, koju je po celoj Italiji izvađalo jedno putujude pozoriste, a nedavno se prikazivala i u Pragu, to najbolje dokazuje. Da Marineti može napisati dobru dramu to mnogima »neide u glavu« i ako je to za nas samo

sobom razumljivo, bez ikakovog dokazivanja. ètavTe lirsku dramu Ijuba vi. Samo kao vanredan majstor i umetnik, koji je ugusivajudi otrovne plinove oko sebe sa uspesnim sredstvom futurizmom, isto tako je ugušio i u sebi sve što bi moglo da bude nasledstvo ustajale vodurine klasidne talijanske frazeologije i neizbežive renesansne »belece«. Za cisto stvlira nje treba hipersnaga On posveduje svoj »Vatreni bubanj« onim dragima, koji su ga jos jude izviždali, napominjući, da ne daje nijedne koncesije njihovim tradicionalnim svidanjima, Njegova drama je delo i rezultat dugogodišnjeg rada a valjda i konadnog njegovog puta koga je našao za sebe a time i za mnoge druge u sinteticnom pozoristu.

Rudolf Pannwitz:

Rudolf Pannwitz: I. Das Geheimnis II. Die Ericaserinnen (I. Tajna II. Spasiteljice. Verlag Hans Carl. Mue liehen 1922) Neobicno plodan nemački pisac, koji vole obalu našega mora i obožava samodu jednog dalmatinskog sela, obogatio je broj svojih delà još i sa gornje dve knjige, koje je napisao u Dalmaciji. G. Panvic vrada se nekorn misticizmu s jedne strane i helenizmu s druge. Da li je to spojivo, to će on nabolje znati a i kad ne bi bilo sto onda? Čovek može sve da podnese. Mistika i helenizam jos dva su najnedužnija zla na svetu. Nama je lično žao, što se Panvic, koji u slavenskoj tisini i sirini slavi godišnjicu Niccove srnrti, priklonio jednom upravo filozofskom artizmu i stilu klasika starogrekih. Kao da je zaboravio vreme novog stvaranja i novog stila, koje jos nije sustalo. Njegova simbolika možda je i jedna (po svojoj umetnickoj formi) savremena nesavremenost. Jos uvek g. Panvic ima slabost i ljubavi prema Slavenima a u najnovije doba izučava našu narodnu poeziju (preveo na njemacki »Kralj i Vila«) za koju kaže, da je »visokog ranga« - »Homer nije u tolikom stepenu narodski, Nibelunzi nisu tako umetnički cisti«. On nalazi, da je to posledica raznih kultura a mi držimo da je to posledica cistoce od sviju kultura. Možda imamo mi a i Panvic u jednakoj mjeri pravo.

Rastko Petrovic: Otkrovenje

Rastko Petrovîé: Otkrovenje (Stihovi i proza sa vrlo neoriginalnim drvorezima za izdanja S. B. Cvijanovića Beograd). Kao sto u Japanu spada u »dobar odgoj«, da mladi ljudi i devojke pisu pesme, tako i R. Petrovic pise pesrne, koje nikoga ne mogu niti da maknu, niti da ga ponesu a kamo li potresu. Knjiga kojoj je toliko ponavljani. napis »Otkrovenje«, ne pruža ui izdaleka ono, što jo j se podmeée sa patosnom demonstraeijom éak i onih koji iznenactuju sa svojim nesnalaženjcm pošto treba, da se ovom prilikom iskaže onaj akt kurtoazije, koji je donešen k nama iz Pariza. Mi osećarno beskrajnu dosadu i umor čitajući ove stihove i prozu, makar da bi nam moglo biti prijatno, sto je R. Petrovic ispevao i jednu pesmu, koja je eklatantan dokaz, da je pisana po principima zenitizma (»Zimski repertoar«). No sve to ne spašava rnladog pesnika, koji je nama više simpatican nego anti patican, pošto njegove pesme nose jedan nepodnosivi teret epi ke. Taj teret je übitacan kao i duga vožnja na dva vola neuredenim i blatnim putevima. Neka naš mladi bivši drug (u knjizi nije otštampana nijedna pesma objavljena u »Zenitu«, valjda da se autor ne kompromituje!) koji ima tu retku pogodnost, da žive i često putuje za Meku—Pariz, neka jednom bar prezre orient-express i poveze se na volovima, pa de osetiti najbolje delovanje svoje vlastite poezije. Pisac se sam besprimerno zatrpava i ne zna jos sto je suvisno u pesmi. A suvišnoga ima vrlo mnogo. P. S. Kao svi ovde sponienuti autori i on nam je poslao svoju knjigu sa posvetom »Zenitu i g. Lubomiru Miciću«. Posle one izjave mladih beogradskih pisaca koju je i on potpisao i u kojoi Micića