Zenit

ТРОФЕЈ •• TROPHÉE

ОДЕЛЕЊЕ ОПШТЕ ПОЛИЦИЈЕ Управе Града Београда Бр. 6222, 29, септембра 1925. год. Београд. . R У 36. броју часописа „ЗЕНИТ“ за октобар месец 1925. године y чланку „ХВАЛА ТИ СРБИЈО ЛЕПА “ поред осталог износи ce иследеће:

„...Заблуде празног национализма и мојв снова о генију моје расе, разбијени су грубо и свирепо. Ти си их разбила, ти си их сама уништила својом масном песницом... Једном, тзоје патње пгонеле су високо наша млада и бунтовна срда, која си тн одгајала. Ала твој кукавички побачај, кога си извршила са нама, вредан je само наше горде патње и наше узвишене самилоста можда чак и опроштења. Ми хтедосмо да те опремимо чисту као младу за сватове нових идеја и новог човечанства. Али јао, ти нас давиш својим сопственим рукама, Србнјо лепа... Забадава, забадава! И y твојим смртоносним канџама, ja пишем само истину: лаж je да лш страдамо ради својих грехоза, Србијо... Да Србијо ти си изгубила своју равнотежу. Ja заправо и незнам, да ли ти уоиште постојиш и где ce очитује твоје постојање?... Зна ce: y кме твоје Србијо, ма смо већ дуго привезани на срамни стуб времена. Ми смо попљуаанк, унижени, исмејани. Ми смо презрени од свах оних које смо мн презрелн. Не питај зашто ми незнамо. Свеједно. Хвала ти СрбијО лепа!... Твоји плодови су слатки као отров a твоје семе je плодоносно као песак сахарске пустиње. Чему да ce трајно лажемо!? Све што je ново в што je младо y теби, мора да ce осуши y котлу политичког блата, које без престанка прска наше чисте образе. Политичко блато је цела душа и цело срце твоје, још увек, несрећна Србијо... Зашто су била она гола човечја страдања, под сугестијом твоје прошлоста за твој живот и ва нашу будућност тобоже грешна, кћери балканска? Зар су доиста узалуд биле кише наших суза и тешка грцања y сумрак твој девестоаегнајесте? Зар све то зато, да ми „аречанв“ под твојим кровом будемв странци, алн без баснословних привилегија, које ужавају свн међународни пустолови, крстарећп нашом земљом, као последњом еврспском колонијом?!... Да бежим од твоје лепоте? Не! То ба био узалудак посао. Дабежим иза девет брда, сакрио ce неби. Каквих девет брда? Најаад, иза девет сфера и преко девет океана мораћу да бежим ако нас и даље будеш хранала хришћанским пресним лажима и твојом наказном лепотом. Мораћу да бежим ако ме и даље будеш пршонила својкм божанским гресима: између тамнице и луднвце, између глади и самоубиства..., Твоје дно je плитко, твоји су греси дубоки... y теба нема више слободних и бунтовнах духова, y теби нема слободне мисли, y теби нема слободнах људи. Зашто? Зашто не допушташ да твоји песницк слободно мисле? Зашто смо ти мрски сви аш, који не умемо да пужемо испред твојих ногу? Зашто су ти мрски геиитисти, која сеју ново семе духовне слободе и културне независности, који сеју здраво семе да би ce што пре одгајило свима кама, наше заједничко дете -- човечанство!? Зашто су ти најмилији припузк и ласкавци? Најзад, зашто су жандарма и политичке партије в њихово законато чедо корупција срж твоје културе и цивилизације?... Уа!.. Љуто нас пеку све твоје патње и сви твојн болови... A слава твоје дивне демократије доводи иас до најдубљих очајања... Хвала ти Србијо лепа!,.. Јадна je твоја демократија! Твоја демократаја je сиромаштво духа, срамно неваспитање и одсуство сваке цивилизације. Ох, како je мрска само твоја национална и званичма псовка -- која ce чује кз устију дечака и девојака, која ce чује из усгију кочкјаша и краљевских министара, To je срамно, срамно, срамно!... Ти си увек пролазила оглушена крај мене радника и гладника, нафракана као паришка кзкота. Твоји су ce слугани само смешилч a твоји полтрони трљали су дланове. Тако данима, тако месецима, савладан од глади, ja сам ce грчио пред вратима твојих каљавих министарстава, плакао сам од горчине и неправде y затвореним кабинетнма, падао сам y крило твоје тврде београдске калдрме. A ja ннсам био сам. Јшш нас je било. И још нас има. Хвала ти Србијо лепа... Али ми нећемо да будемо ни твоја раја, која треба да плаћа данак y крва и данак y глади ~ зато, што сшо работннци твога напретка,.. Проте-