Zenit

Да не заостанемо y културн и социјадном васпитању, ми смо покаткад читали н тај часопис ако ce је тицало штогод зенитизма или зенитиста. Тако y св. од 16. јан. поводом зенитнстичког романа Маријана Микца: „Феномен Мајмун“, нађосмо и овај културнн докуменат: — „To je гомила бесловесног трабуњања, прошарана y књнзи разним типографским чудима и шарама (!), штампаној свима типовима слова(!), недуховитој, неинтелигентној, досадној и глупој... Књига je тако лепа, да изгледа да ју je писао какав мајмун, него човек“. Бриљантан стил! Овај приказ, који je пре свега доказ културности, врви од подметања и лажи, a није ни потписан. Међутим, y истој свесцн Г. Пандур. Сима бранећи ce од напасти Г. Стефановићеве оптужбе, пише ово: „разни аноними, за које Шопенхауер каже да их треба, с обзиром на њихов занат скривених непријатеља књнжевности, титулисати речима „Господин Нико“ или „Господин Битанга“ из тога и тога листа“. Дакле, молим Вас Г. уредннче, изволите нам y „Мисли “ саопштити, који je то Господин Нико или Госпођа Битанга писац горе наведенвх глупости и кo je тај Ваш сарадник? Ако сте којом несрећом ви то сами, овда не тражимо одговора. Али има још и забавнијег материјала. „Mиcao“ од 1. окт. 1923. има уредников чланак „Данашње књижевне ориентације“, који би ce могао назвати и памфлетом против свега новог y нашој књижевности. Пандур. Сима пише ово : .... „код треће групе писаца, једном покрету који je настао тек после рата a који je дошао са стране (sic), ствари стоје управо наопако. Више експоненти једне полвтичке него какве књижевне и уметничке идеологије, писци ове групе имали су највише смелости, a најмање вредности“. Ова подметања и ове подвале су ненадмашне. Зар не: „један покрет“ то je зенитизам! „писци ове групе“ то су зенитисти! Зар не миришу горњи цитати по кукавичкој и прљавој денунциацији? Али зато, неколико страна иза овог пандурског гледишта на „један покрет“ налази ce напис неког Велмара Јанковића „Дози-

вање Хамлета“, чија je главна нит зенитнстичка y питању Истока и Запада, y питању „здравог инстинкта наше расе“, y питању „ приближавања опште -светском“ тј. y питању „оригиналног израза“ и тако многих других зенитистичких зрнзца. Тзј чистунац, прежива ту зснитистичку идеологају Исток Запад већ неколико година, готово y свим својим написима, (Види фељтоне покојног „Препорода“ и покојног „Новог Листа“!) Овај сисавац зенитизма био je ycпут шеф кабинета Мин. Просвете 1924 И тако, y том културтрегерском часопису, око кога су ce купили некада сви они, који су као гњиле јабукс отпадали од здравог и плодоносног стабла, часописа „Зенита“ који су нас следовали илн подражавали, сваки ce je прославно y антизенитистичкој борби, на свој начин. Такође сам пређашњм уредник (Ранко Младеновић), који je смерно али без успеха, нуђен за сарадника „Зениту“ још док je бко швајцарски студент он ce je прославио својам бунцањима о позоришту и драми, и својом каријером. За своје епигонство награђен je најпре секретарством y Нар. Позоришту, a данас je шеф кабинста Министра Просвете. (Ту лакајску титулу носио je и садањи уредник „Мисли“) Доиста, овај пут je примамљив за све ефемерне и неталентоване књижевне пикакавце, a и најбољи je доказ, да je „Мисао“ ипак социалан часопис! Jеp „Mиcao“ je фабрика шефова за кабинет Министарства Просветс. Лиферује по умереној цсни. Све je то привилегвсано и допуштено y нашој књижевностн. Ситни људи, ситни таленги, ситне амбиције! Ругати ce „Зениту“ и зенитизму умију они то срамно и бестидно. Огласити зенитизам за мртваца, a на његов крст и заставу прнкачити своје гњиле плодове умију они то без савесги и скрупула. Не пропусте они нвкада прилвку a да ce не баце блатом на наше образе и на наш рад од кога и они животаре. Али, ми ћемо и даље умети да ce борнмо и да сс бранимо од књижевних пикаваца, парасита и платијатора. (Наставиће ce)

љ. м.

„У Паризу има културних људи али нема културе. Културни људи су y таквој мањини као да сте просули чашу вина y Атлански Океан“

Бранко Ве ПОЉАНСКИ