Zenit

први дигао свој песнички и људски протест, са свом бујицом моћних речи нашег бурног, још не васкрслог језика. 4) Тврдим, да моја забрањена књига АЕРОПЛАН БЕЗ МОТОРА нити y целини нити y инкримииисаним изразима, не може да нанесе „тешку повреду јавнога морала“ ни једној мухи, a камо ли људима нашега доба. Моја књига нема такве тенденције. Ja као писац немам тих савремених „врлина“, нити сам способан за таква европска ремек-дела. То јасно доказује сав мој књижевни и песнички рад, који je y непрекидној борби прекаљен чистотом и пожртвовањем, који y трајању од готово 10 година, значи један мали век самоодрицања, један мали век непадања ни под најтежим ударима: злобе и пакости, подвале и клевете, полсмеха и увреде, глада и понижења. 5) Моја савест je девичански чиста. Ниједна полиција овога света неће моћи да заустави мој песнички лет. Можда једина полиција смрти. He може бити ни говора о неморалности књиге, чији je почетни акценат тужан поклик: ИМА ЛИ JOШ МЕСТА ЗА БАЛКАНСКОГ ЧОВЕКА? чија je осовина, спознаја: ГОРАК JE ПЛОД ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ HA БАЛКАНСКОМ КОНТИНЕНТУ чији je завршни акценат још тужнији крик: ЧОВЕЧАНСТВО! Али, ако оваква моја књига доиста тешко вређа јавни морал, што значи да je неморална, онда су Народна Поезија и Свето Писмо Старога и Новога Завета исто толико неморалне и неморалније још y већој мери, пошто обилују са „инкриминисаним изразима“, које сам ja y својој поеми употребио тек неколико пута. To je безусловно тражио мој песнички императив, који je стајао y служби једне етичне идеје и мог новог песничког израза. Народна Поезија као колективно дело српскога народа, настајала je y потпуној и независној творачкој слободи, на коју и ja имам права. Свете књиге, БИБЛИЈУ ХРИШЋАНСТВА, писали су попљувани и гоњени верски пророци-фанатици. Забрањене књиге нове поезије, БИБЛИЈУ ЗЕНИТИЗМА, пишу данас попљувани и гоњени песници-зенитисти, који срећом никада неће постати свеци. Стари Завет са „инкриминисаним изразима који тешко вређају јавни морал“, превео je уважени Ђура Даничић, a Нови Завет превео je још уваженији Вук Ст. Караџић. 6) У мојој поеми служио сам ce најлепшим речима српскога језика, који y мојој поезији добива нове лепоте и нове звукове, снажне, одуховљене и дематеријализоване. Мој тужилац схватио je моју синтетичку и метакозмичку поезију сувише магеријално и буквално, банализовао њен нови дух, незнајући, да истоветне речи y поезији и y тзв. обичном говору, не значе једно те исто. У поезији речи губе обични смисао речи којима ce служе амалини или кочијаши. Речи саме по себи немају никаквог смисла. Смисао речима дали су људи. Речи мењају смисао увск са местом где ce налазе. Реч не може да буде ни морална ни

година VI ЗЕНИТ број 39