Zenit

неморална. Појмови су такође чисти и мењају ce врло често. У поезији, смисао речи зависи о сношају са други.м речима. међу којима делује и врши своју арстрактну и радиалну функцију. 7) Апсурдно je и помислити, да би напр. инкриминисани стихови, 150 „курвају ce угашепе сијалаце 151 иду на лепше y електричну централу Београда 152 округле жене јуре y беле клинике 'државних болница “ могли да науде „јавном моралу", који je постао летећа фраза свих оних који о смислу тих речи нису никада мислили. Ах, моја поезија и „јавни морал“! Како je уопште могуће довести то двоје y било какву везу? Да je моја поезија изнад морала и да je морал сасвим релативан, то не треба да објашњавам. 8) A што да кажем о другим стиховима, који су произвољно истргани из једне органичке целине, и који немају никаквог смисла, јер ce налазе y ваздуху ван свога тела, и пошто кроз њих не струји више живот и крв моје поеме. У вези с тиме, ево цитирам једну ставку из моје жалбе Апелационом Суду; „одрезати човеку руку и доказивати да та рука представља и целога човека, немогуће je и апсурдно. Ta рука није више човек, она je тек удо које je припадало некад једном телу, једном организму. И поема, један je организам. Извадите ли из ње било које делове засебно они не значе ништа a могу да значе све оно, што им ce ХОЋЕ да подметне“. Идемо само мало даље. Држим да свак зна, да мушкарци носе полни уд сакривен панталонама, a жене сукњама. Биологију и функцију тих удова уче сви студенти мушкога и женскога рода на медицинском факултету. Никоме још није пало на ум, да оптужи зато студенте медицине и професоре Универзитета, да су y своме звању и раду нанели „тешку повреду јавноме моралу“. Напротив, рећи ће ce брзо то je наука a ja додајем: добро, али уметност стоји изнад науке! Шта онда ако je тако ? Или бар, ако су уметност и наука сасвим равноправне!? Где je онда то право мерило, којим би ce могло измерити „моралност“ једног научног рада, или „неморалност“ једне уметничке креације? Граница није нигде повучена, али je зато y културним земљама одавна већ освештана слобода научног рада и слобода уметничког стварања, за коју ja тек имам да ce крваво борим y својој благодарној отаџбини. 9) Зна ce: важна je НАМЕРА коју поједино дело има. Важан je долус, како то правници кажу. A има ли тога y мојој књизи? Има ли моја антиевропска поема ТАКВУ способност, ТАКАВ долус, ТАКВУ намеру, којом би ce ишло за тешком повредом јавнога морала, зашто сам тужен? To je овде најважније, то je једино од важности. Ja одговарам и тврдим; НЕМА! Али, ако тужилац докаже своја тврђења, разуме ce, са свим потребним ауторитетом оних људи, који би били звани да утврде за једно уметничко дело, да ли je морално или неморално, ja

année VI ZENIT numéro 39