Zenit

тичке партије, који ce не ослања на ничије диспозиционе фондове. Требало je да ce „засени“ једини књижевни и идејни покрет, који je са ове груде земље смело бачен y цео свет. Покрет, чији су плодови стали y грлу импотентној легији надриписаца и дилетаната, једној шупљој генерацији друштвених каријериста и културних криумчара. Јер, ништа није лакше y овој земљи, него обмањивати и искоришћивати необавештеност њених грађана y области књижевности и уметности као што то без скрупула чини С. К. Г. и остала сатрапија новинарских књижевника. A сада, да видимо изблиза, како изгледају плодови С. К. Г. и његовог јубилеја. Прво: није истина да ce навршило двадесет и пет година његовог сталног излажења. Од 1914—1920. С. К. Г. није ни дисао a камоли живео. Завејала га прва ратна прашина, првог судара са животом. Пардон, Богдан Поповић са целом својом свитом, пао je y крвавој одбрани Београда први и други пут y Риму и Паризу. Покој им души! Али, други хероји овога кола? Да пуних шест година свога неизлажења и лежања на одру, пуних шест година парализе власници и најамници овога предузећа, безобразно убрајају y своју активу. Ако ништа друго, ово je довољан разлог, да ce над овим предузећем објави морални стечај. Такав безобразлук и такав фалсификат није својствен ником другоме, сем његовом негдашњем сараднику Стјепану Радићу (коме то не чини част, како то мисли уредништво С. К. Г. и који ce je сасвим оглушио на такву препоруку!). Он je ваљда и понео са собом све лепе традиције овог часописа и његове „школе“. Уосталом, да небудемо неправедни (као што je народни обичај y свакој некултурној земљи!) нека ce чује и друга страна. Навешћемо оно најважније, што je major-domus С. К. Г. Јаша Продановић, написао y „јубиларној“ свесци, која за чудо, сем његових хронолошких срицања нема никакве везе са својим јубилејем. „ Кaд ce стварао С. К. Г..., y целом одбору једино je Богдан Поповић био прави књижевник“. Таман! Зато je то тако лепо и свршило, што je y „стварању“ суделовао једини „прави“ књижевник Богдан Поповић, „професор Универзитета, западњак зато што je ишао за културом‘. (Време 15. 11. 1926.) Ha другом месту криви књижевник Јаша Продановић вели ово: „О књижевнам прикципима С. К. Г. није потребно ни говорати“. Изврсно! Једном за увек, једина истина сопственог признања. И то y „јубиларном“ напису, из кога ce јасно види, да je С.К.Г. био политика потреба, a не књижевна и уметничка, чиме он толико парадира. С овим бедним написом треба повезати и уводник из београдских „Новости“ од 13. фебруара 1926. a не треба заборавити, да су оба предузећа власништво Јов. М. Јовановића, чувеног аутора туђег романа и несуђеног академика.

année VI ZENIT numéro 39