Zenit

Мајмуни ce не возе циркуском ареном зато, што им je бицикл нужно помоћно средство бржег саобраћаја, него зато, што су дресирани — имајући предходно имитујућу способност, да аутоматски изврше ту споменуту или коју другу радњу. Моћ имитовања као и опонашања свакако су еманације другог степена, пошто су тек спољње рефлексије. Противно, моћ стварања je еманација првог степена, пошто je унутрашња концепција увек оригинална. Људи, неизмерно ташти и охоли људи, чланови „више врсте“ животиња, не чине изузетка ни од мајмуна ни од папагаја. Има тако једна секта људи, римокатоличке вероисповести, која сачињава једно хијерархијско племе под именом Хрвати. Они географски наставају западну границу Балкана, a забуном сврсташе их други и међу—Словене. Каква заблуда! Али пошто ce на границама увек говори много и којешта, чуо сам често клепетање о т. зв. „хрватској култури“. ja не буди лен, много сам ce трудио (пошто сам упознао и неке друге) да упознам то чудо невиђено „хрватску културу“. Рекоше ми, пошто je та „култура“ хрватски монопол, да морам најпре тражити завичајност „културног центра“ и „европске престонице“, јер као Србин не могу ce тако јефтино и лако грејати на сунцу „хрватске културе". Добро! Све сам учинио да буде тако. Брзо затим, разочаран и гневан, пoштo сам био баш латински преварен (последица Рима и Ватикана!) одметнуо сам ce y бунтовнике зенитисте. Стојећи чврсто на репу западно-централне Европе, на западној граници дивног зенитистичког Балкана, говорио сам ово: култура ниje папагај ! Култура je стонога! Или још боље: култура je вилена коњ! Култура je породица генија ала нипошто имитаторских мајмуна! Кул...Ту...Ра... Можда ови мали људи не знају, да много понављане речи губе свој првобитни смисао. Тако, да једна те иста реч, y разним интервалима времена, на разним местима. има разна значења. Једна те иста реч садржи и више појмова. Можда ови мали људи не знају, да je латинска реч „култура" профанисана (у њиховим устима највише!), nonno je злоупотребљена као монопол (доказ неславенског егоизма!) и као маска за ниске и најнеморалније циљеве. Некада, мерило за културу била je ораница зелена детелииа или врећа дуката, a данас: култура je знак величине срца, висине духа и ширине душе. Данас je мерило културе песма, слика или филм, радиотелеграф, електрична струја, земитизам па макар то изгледало парадоксално и глупо. Али и глупост има право на живот, пошто јс глупост загарантовани и најбољи услов самоодржања. Зар пије тако, господо културтрегери? Ha глупима свет остаје! A то je сасвим сигурно, nonno смо утврдили, да папагаји немају своје воље и нису свесни својих аутоматских еманација. Тако сигурно, као што y опште не постоји никакаква хрватска култура, nonno нема

année VI _ ZENIT _ numéro 39