Ženski pokret

да стане учителка на Балкана“, јер трагови њеног културног рада долазе до Бордоа, Бугарским језиком треба да говоре сви Словени, који су за писменост и прве почетке књижевности обавезни Бугарима, Ћирилу и Методију. „Бугари су Прусите на Валкана". „Бугари су: Пашић, Св. Марковић, Хајдук Вељко, Синђелић!" Бугарске учитељице изјавише; Није нисме дошли да земаме чужди земји, није сме дошли да просветиме тази глупа хора српска!“ Haшe књиге биле су растурене, попаљене, погажене. Наши књижевници изашли су из земље. Онда су учитељице испевале песме, декламације, несавршеног облика, наивне, искрене по осећању и дубоке по смислу. Те су се песме декламовале чак до Београда у свакој кући, и биле први одговор Бугарима. Све наше жене, без разлике, отпочеле су одмах своју политику, организовале своју пропаганду, неку врсту усмене журналистике. И док свака .бугарска фракција има свој лист, свака српска жена има своје новине. У тим новинама демантоваше све што се тиче српске војске, изнесоше сумњу у велике успехе немачке и бугарске. Образованије наше жене отпочеше доказивати, да само образован народ може да образује, просвећен да просвећује. Просте жене преведоше Вугирима то на свој језик: каки учењаци на тија глупаци, каки господа на тија простацн. И оно бугарско тврђење: Србија нема да има, почеше побијати све без разлике; старе, младе, образоване, просте. Оне су убеђивале, доказивале са пуно истинског схватања и разумевања. На све бугарске приче о миру изјавише: мира неће бити, док француски војници не уведу своје коње у немачке цркве. Из оваквог држања наших жена бугари изведоше да су оне врло интелигентне, али затроване политиком, и да српску жену може да победи само онај ко је убеди. За ту политику интернирано је безброј жена, једна учитељица погинула, а госпоћа једног посланика доведена у лудницу Бугари су је дотде у затвору мучили док није полудеда.

И баш зато што су ови политички борци, ове српске жене, весталке националне свести, биле са изванредно слабим средствима за одбрану, а са тако дубоким коренима, Бугари, па и Немцн, и ако победиоци оружјем, увидеше непостижност овога циља. Ону заставу наше националне свести коју су наши људи за време мира тако високо држали, а коју је непријатељ по доласку бацио у прашину и хтео да згази, прихватиле су наше жене и чврсто држале својим слабим рукама три године. И док Бугари у обести својој нису презали ни од гнева наших великих савезника, ни од суда историје, запањени стадоше пред оволиком дубином народних осећања и јачином националне свести. Пре оне офанзиве са солунског фронта, где је скрхано њихово оружје, уступише испред ове офанзиве жена, где се разби њихова пропаганда, И у руке тих истих жена, данас, неколико људи који се зову министри, од чијих имена нека ништа не значе ни за Српство ни Југоеловенство, хоће да метну једно парче хартије, одважно са потписима својим, на коме стоји написано: ви, срнске жене, које сте по храбрости и јачини отпорне снаге прве у Европи, ви сте последње у Југославији јер Словенкиње и Хрватице имају право гласа за општинске изборе. Један Парламенат састављен од народних посланика које народ или није бирао илп их већ заборавио, хоће да метне у руке наших српских жена, које представљају половину нашега народа, једну уредбу у којој пише: и најбоља од вас гора је од најгорег човека у Србији! Јер: сви они мушки који ништа не раде и не плаћају порезу, неписмени, алкохоличари, дефрауданти, лиферанти непријатеља, издајници српскога имена, дезертери, имају право гласа, а ви женски трговци, агрономи, мајке хероја, жене инвалида, раднице, учитељице, чиновници, лекари, доктори права, књижевнице, ви тек сад почните да сричете политички буквар.

Милева Петровић.

Страна 10

ЖЕНСКП ПОКРЕТ

Број 2