Ženski pokret

НОВИ ИДЕАЛИ

И ако се обично према циљу подешава и начин рада, може, понекад, да се деси и то да један нов начин рада, стварајући нове могућности, отварајући нова поља делатности, учини да човек према њему и један нов циљ рада избере. Тако н.пр. у доба кад се од ропског рада прелазило на индивидуални, јавило се хришћанство са једним, за оно време, сасвим новим идеалом: усавршавање индивидуе, као што се, и у данашње време, упоредо са машинским радом, развио социјализам, доносећи собом и нов циљ рада; образовање и одржавање друштвених целина. Социјализам није још успео ни да образује друштво, а машински рад учинио је толике напретке да се већ почела осећати потреба за једним нижим и пространијим циљем рада но што је одржавање људског друштва. У својим основним идејама, социјализам није, у главном, ништа ново изнео. У њему се још стоји на старој европској тачци гледишта: да човек ради доглавито за то да себе одржи. Оно што је било заиста ново и интересантно у социјализму, то је био више начин организовања рада, који је био изазван самом природом машинског рада. Пошто се тај рад рентира само онда кад се у великим количинама производи, а нарочито и због велике специјализације радника које он изискује, социјализам је био принуђен да уведе посредност рада. Место да сваки радник ради непосредно, било за своју или туђу индивидуу, радници би, по њему, непосредно радили за друштво, кoje би их за то издржавало. Знајући од природе само оно што се на његов рад односи, човек ће увек бити склон да на природу гледа кроз наочаре свога рада, и да на њу

преноси његове законе. Кад је, н.пр , за време индивидуалног рада владала конкуренција у људском друштву, њему се учинило да она и у природи влада, и тако је поникла идеја о борби за опстанак. Тако је и сад посредност рада, основана на узајамним услугама коју је машински рад собом донео, скренула његову пажњу на односе узајамности, који могу у природи постојати. Посматрајући те односе он је дошао до извесних доста неочекиваних констатација које би, ако би се доказале као тачне, могле наше досадашње појмове о животу знатно изменити. Ми ћемо овде укратко да их издожимо. Процес људског живота своди се, у главном, на две основне функције скупљања и растурања снаге. Снага се скупља уживањем извесних производа, а растура радом, и тиме се стварају код човека две врсте потреба; потребе уживања и потребе рада. Човек не ради, дакле, само зато да би дошао до производа који су му за уживање потребни, него и зато да би својим радом могао зaдовољити једну своју нарочиту природну потребу, потребу трошења снаге. Рад је исто тако једна природна функција човекова као што су и функције храњења, дисања и т.д.; могло би се, чак, рећи да је још и важнија од њих у толико што храна коју узимамо, не служи само одржавању нашег тела, него и развијању енергије у њему; ми не једемо, дакле, само зато да живимо, него и зато да радимо, или да кажемо тачније; цео је живот само један рад. Али, ако живимо зато да радимо, онда се отвара једно ново питање: зашто радимо? На то ће нам питање најбољи одговор дати сами наши органи за рад. Ако их будемо изближе посматрали, можемо ове две ствари утврдити; 1.) Човек нема ни једног органа

Број 2

ЗКЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна б