Ženski pokret
ћамо једно пријатно осећање, а кад се не слаже, ми имамо једно непријатно осећање. Сасвим примитивни типови, који вису у стању да разликују једну комбинацију од друге, осетиће само да ли су у складу или не, али неће бити свесни тога с чим су у складу и зашто. За њих ће постојати само два осећања: пријатно, које ћe називати лепо, и непријатно, које ћe се звати ружно. Доцније, кад дођу до свести о разним комбинацијама, они ћe и своја осећања моћи разликовати и знаће које се на коју комбинацију односи. Тако ће се из једног општег неодређеног осећања хармоније развити посебна и одређена осећања, као н.пр. осећање истине, a то ће бити оно које се слаже са стварношћу, осећање користи, т. ј. онога што се слаже с нашим потребама, осећање правде, које ћемо имати кад реакција потпуно одговара акцији која ју је изазвала итд. Тада ћe и лепо добити један ужи, нарочити значај. Докле ћe истинито, праведно, корисно, спадати у категорију добрих ствари, које су у складу с оним чему треба да служе, лепим ћe се називати оне ствари, које нам саме за себе дају утисак једне потпуне хармоније, али које не служе ничему, или ми бар не можемо да увидимо чему оне могу служити. Тако ћемо н.пр. казати за зеље и Boћe да су добри, а за цвеће да је лепо. Отуда ћe доћи и она извесна незаинтересованост, којом се уметност одликује. 3. Пошто се карактеристика ствари не налази у елементима, него у начину на који су они сложени, то бисмо ими имали можда неког разлога закључити да се битност или суштина ствари не налази у њеној есенцији, у једној врсти супстратума, који би остао кад би се из ње издвојиле све оне особине које она има заједничке с осталим стварима, него у њеној целини, т. ј. у комбинацији коју она преставља, или да употребимо један израз којим се једино нова уметничка школа служи; у њеној тоталности. У свакој ствари има нечега што се само у њој налази и нигде више, што се ниједним речима не може исказати, што се ничим не да описати, нешто за шта се не зна од чега долази, ни у чему се састоји оно што су Французи, немајући речи, назвали: „un је ne sais quoi.“
стр. 100
жен с к и пок рк т
бр. IV