Ženski pokret

III Шта тражим ја по овоме гробљу кад нисам никога изгубила ? Ко ми то намеће тако чудне мисли и као сугерирана да их на глас говорим? „Гроб мога живота то је наш брак. Скупоцен споменик на њему то смо ти и ја. Редак гроб у маси истих гробова, али гроб остаје гроб.“ ја нисам крива што не могу да се успавам бајком брачнога живота. Не зови ме, драги! Слика великога гробља стално ме прати. IV Лежим у положају рибе кад плива, на острву мало већем но што сам сама. Море благим таласима љушка моје острво. Ноћ је, Месечина. По мору безброј најлепших боја. Зенице се напрегле хватајући величину простора. Плућа раширила од количине чистог ваздуха, и најлепша мелодија . . . У тај треn познах твој глас. Зовеш ме. Осврнем се. Угледам прљаву приморску обалу. Труле наранџе и лимунови по тлу. Ти чекаш. У руци ти острига и парче хлеба. Чекај још мало! и брзо, слутећи погледом небу. Нестало месеца, наоблачило се. Севну, загрме, моје се острво силно заљуља. Ја се тргох. Седим за столом подбочене руке. Преда мном хартија и мастило, Почела теби да пишем писмо. Слика за сликом ређају се пред мојим очима. Видим. колорисан цео наш будући живот. Не зови ме, драги!

330

Женски Покрет

9 и 10