Ženski pokret

X Писао си ми: „Ако будеш осетила да је наш заједнички живот мучење за тебе, ти гa остави.“ Уоквирен метални часовник. Ти велика сказаљка, ја мала. Терет времена милећи вучем на себи. У нама необичан механизам. Срце наше куца равномерно јасно. Наједанпут тресак. Срце стаде. Велика сказаљка отпаде. Мала остаде висећи. О, да ужасна положаја! Она нема више снаге ни да падне, ни да се одржи. је ли, да си знао, ти ми не би оно писао, драги? XI. Нисам то ја! Вео жалости не доликује мени. Ја хоћу да изазовем ноћашњи сан, ти лудо огледало ! Замршене свилене косе из којих се издваја мирис мога драгога Ах, мирис мога драгога! чујеш ли, лудо огледало! .....Једва их дрхтавим рукама гладим да ставим шешир окићен булкама. Спремам се на свечаност Зато сам стала да изазовем ту слику, лудо огледало! Што ire мени црни вео на глави? Зашто ме пушташ да кукам на новом гробу? Шта?!... „Овде је сахрањена слобо“ Зазвеча стакло Топла крв обли десну руку. Ја те љубим драги! Ја xoћy теби, драги!

Нада Јовановић

334

Женски Покрет

9 и 10