Ženski pokret

и обрасле травом као гробови; и кукурузе кроз које долази јесен, ма да је нико у граду још не види. Не каже им: ви хероји, ви што последњи живот и све ihto имате дајете за слободу. Не. Оа нам само прича шта се тамо дешава и ми при крају сваког пишчевог пасуса, готово сваке мисли, осећамо још једну мисао као рефрен: хероји, што све дадосте. А љубав према њима види се у овим једноставним речима: Требали су доћи. И колико лепоте и истине има у овом испрекиданом и неравном ређању успомена. Свако од нас може да се сети како је врло често почео да враћа у сећање једну успомену и са чуђењем се зауставио на десетој, тако да често нисмо знали да дамо разлога како смо дошли баш до те успомене, кад нам. то није била намера. То је најбоља карактеристика немирног душевног стања. На тај начин то стање одмах непосредно осетимо, млого истинитије и много пре него ли са директним појмовима, на пример: његова душа је патила, немир је достизао врхунац, горке сузе купиле се, мисли се мрсиле. Али Црњански мрси пред нама те мисли, пред нама даје испрекидане успомене. Зар нам се више свиђа она упрошћеност стварања, она тежња извесних уметника да нас укоче на једној главној појави, и да нас тако привежу више за мисао но само постојање, бивање, живот те мисли? И ако ово дело говори о јунаку заморене душе, и ако нам писац казује: има нас милионима који не волимо ништа више до лишћа; дакле, толико воле живот колико се лишће креће, толико имају енергије колико лишћу треба, ипак ово дело уноси у нашу свест немир и безброј питања на која и као одговор долази само једно велико зашто? Зар мислите да дела овакве врсте не могу имати великог васпитног утицаја на друштво? * Сад долазим на дела трећег представника ове категорије,. Станислава Винавера. Станислав Винавер даје филозофију њихове уметности, у опште баца један филозофски поглед на свет и на присвајање тога света. (Громобран Свемира, Библиотека Албатрос, II). Ево његових рефлексија.

1 и 2

Листак