Ženski pokret

Збогом, Георг! Теши моје сироте родитеље! Шаљем ти последње поздраве сковане из љубави и бола. Твоја верна Вера. 18 септембра. Пробудила сам се око пола ноћи. Из хаоса замршених снова и сањивог страха. Има већ неколико дана како немам чврстог, мирног сна. Олуја бесно шиба кишним капљама о моја прозорска окна... једнолик, туп шум. Тама ме обвија својом непровидношћу. Морао би човек бити врло срећан или бескрајно бедан, па да воли таму. Дрхтећи од хладноће, измилела сам из постеље и запалила лампу. Волим да гледам како зраци светлости струје у ноћ, с њом се рву и бореда би је угушили... Седим за својим писаћим столом са истим осећањима са којима сам и ноћ провела. Хтела бих да будем потпуно часна... истинита, безгранично истинита према самој себи. Све у мени виче и јауче за том истином. Шта помажу све добро однеговане лажи, све нежно чуване гомиле илузија у атмосфери неистине? Доводи ли ме та системаски култивирана самообмана ма и за неколико корака срећи ближе? Или задовољству са самом собом. које је идентично са срећом? Истина се под теретом лажи све дубље и дубље у душу урезује и изједа је. Ја се страшно грозим блата и низине. Хоћу да удишем свеж, чист, светао ваздух са висина. Хоћу да своје истине изразим речима. Хоћу да стргнем застор са своје голотиње, да растргнем скривене окове, који спутавају слободно саморазвијање... Хоћу да покушам да будем потпуно само ја, своју првобитну личност из саме себе да кристалишем. Хоћу ли бити боља, чистија, већа, ако своје ружне стране покријем, пред самом собом, улепшам, правдам, мотивишем? Хоћу ли бити нижа, ropa, ако своје лепе стране осетим и признам? Духовник сме да додирне своју највећу светињу, а да је не оскрнави... Стајала сам на прозору и зурила у благи, тихи сутон. У мени се лагано конац по конац одмотавало клупче мисли... Готово телесно осећала сам то. Не треба лупати главу о

7 и 8

Листак

255