Ženski pokret

каже тачно на једном месту: модискиња која створи један модел шешира ужива у њему много више од оне која га купи. У сваком случају излагање је досадније од рада, и за то оне класе које само купују луксуз, а саме ништа не раде, не могу никад да се одбране од досаде. И ако су у непрестаном покрету, и јуре на све стране да покажу свој луксуз, живот данашњих елегантних дама исто је тако досадан, празан и бесциљан, као што је био и живот шпанских инфанткиња и кинеских принцеза са унакаженим ногама. И оне су једна врста богаља, онеспособљених створења, богатих просјака, којима интереси једне класе нису дозволили да њихове способности слободно развију. Они који не могу своју енергију у неком раду да потроше, растурају је обично у уживањима из којих се брзо развијају страсти и пороци. Један до крајности нецелисходан живот, немогућност да се умно развије, опасност да морално пропадне, ето то је резултат до кога се уживањем луксуза долази. Кад би се експлоатација која се врши над сиротињом, упоредила са оном која се вршила над богатима, ја мислим да би ова последња донекле били гopa и свирепија. Сиротиња се експлоатише на тај начин што се тера да сувише ради, а богати се експлоатишу тиме што им се, у име неког господства, не дозвољава ништа да раде. Првима се не да да уживају производе који су им потребни, а овим другима се по скупе nape продају производи који су им непотребни. Експлоатација сиротиње је свакојако једна и сувише сурова, свирепа нерационална школа, у којој много већи процент радника пропада, но што је потребно, али они који кроз њу прођу бар науче да раде и излазе из ње прекаљени и спремни за живот. Али, од оних који се једном луксузном животу предаду, никад ништа не бива. Не само да они сами ни су ни за шта, него чак и њихова деца и унуци осећају последице њиховог неприродног живота. Кад се та експлоатација врши само над једним малим делом једне извесне класе, њу, и ако је неморална, друштво лако преболи. Али, она је опасна нарочито зато што је неприметна и покривена, што се врши на тако фини и примамљив начин, да је не само не осећају они над којима се она врши, него је нису увек свесни ни они који је врше. Хвалећи своју робу,

Бр. 9 и 10

Луксуз

247a