Ženski pokret

у најмљеној соби за једно вече, где се њена врела љубав упијала у његову младост за сат-два. И одакле се враћала срећна и снажна до мужевљева прага; преко њега утучена сиротињом и јауцима болесника. Њу сви воле у „Женском Свету“: и уредница листа, г-ђа Фукар сумњиве прошлости и надмене садашњости „феминисткиња“ која својом срачунатом љубазношћу експлоатише сараднице до последње снаге; и мала витка Флора која се вечно чуди и смеши, и која броји на прсте своје љубавнике и мисли; кога ли боже више волим? И доброћудно комична госпођица Бон са смешним шеширом, добрим срцем и уплашеним плачним очима. Сви уважавају и сви се горде г-ђом Валантен, која своме болесном мужу остаје верна и ако млада и са здрављем које тражи једар живот. Морис Натје сплетен је ситно-буржоа, који ни своје мисли ни своје радости лако не показује, човек као тањир од два лица; човек који се отреса свега када је у питању његова лнчност; човек који ужива да воли, и који не зна за чар ширске љубави кад мозак не делује, кад дубока страст пева химну животу; човек који не зна за стрепње и који жели изнад свега да му је све сигурно у шаци. Љубавник који бледи и муца кад његова млада љубавница (бојажљиво за данашњи морал: његова жена) трудни од њега. Када се радости и када се плаши од будућег, када предосећа шапате и подозрења сплеткашког Париза и ситннчарских појмова о моралу свејих колегиница „феминисткиња“ и сарадница на Женском свету“. Таквом је човеку дала себе Жозана Валантен. Морис Натје плаши се обавеза, и опрезно да Жозана не би осетила колико је рђав предлаже да њихова љубав не манифестује своје дело. Али, када Жозана упорно одбија и рађа љупког сина Клода, који има дрзак смех у очима и на усии свога оца, Морис Натје мисли: „Жозана има дивннх особнна, али јој недостаје смисао, за морал". И такав човек природно да никад не пита жену о своме детету. Жозану то боли, она не крије своје жалење које провлачи кроз болне дијалоге са њим. Она не може а да је то не заболи. И враћајући се из наручја свога љубавника, њена радост није више тако крепка, и мир јој више не одмара душу. Читајући „Радницу“ Ноела Делила она ствара друго ми-

74

Женски Покрет

2