Ženski pokret
села, будили жеље да и сам једном видим такво село на нашој груди, изазивали y мени радознала питања: кад ће то бит, и како ће то бити? Две представе никако ме нису остављале. Једна je изражена речима Де Амичиса на једном његовом путу y железници са холандеским сељацима, који цитирају божанственог песника Дантеа на талијанском језику: „Када ћe моји Талијани-сељаци знати тако свога песника Дантеа?“ питао ce он. Друга представа односила ce на бистрину српског детета. Ту представу сам стекао читајући студију познатог социјолога Оскара Јасија о српском детету. Ваљда зато што је та студија пре нека ода српском детету но сувопарно научно разлагање, те je y првом реду чврсто везана за моје oceћaje, она ме никако није напуштала. Јаси пролазећи Србију за време окупације, дакле, y време када ce свако добро чувао да ни најмањом похвалом не увећа цену и снагу свога непријатеља под притиском одушевљења које су му изазвала та дивна Српска Деца, тврди да српско дете са највећом лакоћом схвата и најзамршеније ствари, као грaмoфонска плоча прима и најнепознатије гласове и звуке. Српско дете брзо учи и његово знање je чврсто. Све je то тако стога што je српско дете необично бистро И одиста, y оквир моје представе о бистрини српског детета ушла су она љупка румена лица наших девојчица из Домаћичке Школе y Великом Селу. Те девојчице су несвесно потврдиле све баш све наводе социјолога Јасија. Оне су рекле: Јест,, ми можемо све научити, нама није тешко привикнути ce на добро и просвећено и уредити наше домове како треба, ми волимо све то, али ето видите до данас није било кога да дође и отпочне с нама тај лепи посао. Ми ни сад не разумемо, зашто су г-ђица Лацковић, г-ђа Парчетић и г-ђа Јовановић дошле к нама да нас поучавају. Нама y наше блатњаво село не долазе госпођице и госпође, ако их кора хлеба не нагони да дођу овамо, па зато и не разумемо зашто су оне дошле. Но ми за то и не питамо. Ми смо све ама све научиле што су нас оне поучавале, и само нам je жао, што оне већ одлазе и што je школа тако кратка. Страхујемо да нико више неће доћи овамо, да
i
На путу иа Великог села крај Пожаревца
173