Ženski pokret

ВАРКА

Воз се спремао за полазак, дан био мрачан, небо облачно. У један купе уђоше Он и Она, измијенивши неколико досадних, уобичајених реченица. Он је изгледао зловољан, можда и срдит; Она је била озбиљна, можда и тужна. Он се задржао на ходнику, а Она сјела крај прозора; своје бијеле као од воска руке спустила је у крило, загледала се у једну тачку и ћутала. Воз је стајао још једнако, он улазио каткада, рекао коју ријеч, и нестајало га опет. „Чекам неке другове, рекао је, па морам погледати да ме не би узалуд тражили немојте помислити да чекам какву даму“. „Па зашто не? то би и било лијепо, треба само да машете дуго марамицом“, узвраћала је она с осмјехом, али се видело да то што говори није оно што би хтјела да рекне. А ни он као да није мислио на оно што говори; говорили су тек да се нешто рекне, тек колико се мора. Били су познаници и десило се да путују заједно; нису се познавали одавно. Једно у другом слутило је лијепу душу. Они су осјећали да се додирају та два унутрашња свијета, да у њима има нечег заједничког: вјечита чежња за нечим великим и свијетлим, и сазнање да тога нема или су слабе наше очи да га виде! Он је био премјештен и путовао је на своје ново мјесто. Измијенили су му тим читав живот, одвојили ra од његових, и он је био мрачан и зловољан најприје долази срџба, па онда бол. Ушао је и он у Kупe, воз се кренуо, а суморни дан се примицао крају. Свако је било заокупљено својим мислима, па ипак су разговарали. Два су низа мисли пролазила њиховим главама. Послије се чинило да он ипак говори више о оном на што мисли. Његове кратке реченице из којих је избијала срџба, огорчење, па и нешто бола, можда и нису биле управљене Њој. Он је говорио о оном што га је мучило, о чем би мислио да је био сам. Можда је осјећао олакшање у томе, а ваљдаје налазио да пред Њом може да говори. У возу није било освјетлења, дневна се свјетлост угасила; на облачном небу нигдје звијезде: остали су у мраку, Безброј

5

Лепа књиЖевносТ

221