Ženski pokret

зумети. И, пошто има сасвим нова узбуђења, непозната другим људима, треба му, да их изрази, нових знакова, нов речник. По својој ћуди мења значај речи, измишља нове, презире правопис, титра се реченичним деловима, меће интерпункцију под ударцем емоције, сасвим наопако. Што неразумљивије, то боље. Ко је геније као ми, разумеће нас; ко не разуме, простак је, презиремо га. И Г. Исидора пријатно заголица кад помисли да му се другови помало диве, и да му је једна дама („Ах, за мене је све прошло!“) казала: „ја поштујем ваш таленат“. Но, будите уверени, Г. Исидоре; колико се ви поштујете, не поштује вас нико. Г. Исидор свирепо пати од прозаичности живота. Хтео би да живи у мутној и језивој Strindberg-атмосфери, а код куће је све тако просто, јасно, једнолико. Тата и мама страшно су недорасли ситуацији, не могу разумети да се човек интересује за што друго него за политику, цену намирница и жуљеве. И Г. Исидор доноси тати папуче, иде с мамом у посете са мученичким осмехом непризнатог генија. Те посете мама је оценила за врло корисне по здравље и васпитање Г. Исидора; „Нека се дете навикне да се креће у друштву“ И нада се да ће се син излечити. Г. Исидор пак допушта да га вуку и показују по салонима само у крајњој потреби, и једина му је сатисфакција да забезекне онога с ким говори. А кад је погледао све особе које су скупљене у соби, и уверио се да не вреди с њима говорити Г. Исидор иде у угао и немарљиво, у сањалачкој пози изученој пред огледалом, наслони се на клавир. У соби се говори, смеје, једе, пуши. Али Г. Исидор је одвојен од те људске ларме. Лице му је блеђе но икад, а поглед му се шета од чирака до маминог расцветаног шешира. А тај поглед ево шта говори: „Ја сам млад, леп, ја сам меланхоличан и отмен. Дивите ми се; ја сам врло интересантан. Имам шешир alla Machiavelli а осмех као Вучон. Осмехујем се, али у исто време ми се плаче. Ја имам врло компликовану психологију. Та дивите ми се, до ђавола!“

Стана Кошанин.

220

Женски Покрет

5