Ženski pokret
гроб своју сакату руку која je хтела да брани лепу и љупку протерану краљицу. Баба Митра која није више могла да плаћа шеснаест динара кирнје иселила ce одмах y неки ћумез близу гробља. И убрзо je умрла. Рекли су да je од глади умрла. Ако хоћете да вам буде лакше, не морате веровати. Јер, кад je већ била близу гробља, могла je просити. Уосталом она би досад умрла и од старости. Познаници су тада говорили да вије погрешила што je умрла. У њен ce стан уселила нека баба Милка и њена кћи госпођица Драга која je била лепа, и радила y Монополу Дувана и чекала каквога принца да дође да je запроси. Изгледа да га je већ поодавно чекала и њема истинска лепота почела je да вене од чекања, што срећом, једино она није опажала. Она je мене хватала да јој преписујем неке преклињуће и очајне љубавне песме и нудила ми једну своју књигу „Девојку са улице“ да читам, Морам признати, y своју корист, да сам ја ту девојку волела (не, ту са улице; њу нисам ни читала, већ госпођицу Драгу) иако je била смешна. У другом стану седела je Сеша, пуначка, мала, свежа, црномањаста жена која je увек имала по једно мало дете, a никад није имала велико дете. Чим одрасте, дивно, здраво, паметно, разболи ce од какве заразе и умре. Једно јој je за три дана умрло од шарлаха. И тада моје сестре, браћа и ја нисмо шест недеља смели ићи y школу иако болесно ни мртво дете ннсмо ни видели поред све своје жеље и страшне туге за њим, иако смо далеко обилазили чак и врата њиховога стана. Не сме ce ништа рећи против предострожности власти, јер je заиста страшно однети заразу y школу. Али детињи отац који je био касапин од првога дана обољења до последњега дана нашега карантина ишао je на пијацу и продавао месо многим домаћицама нашој мајци, моме директору и служавци господина директора који je лечио малога. Сеша je била врло добра и мила. Она и моја мама су представљале неко господство y нашој кући. Колико ce сад сећам она je била врло флегматичне нарави; никада ce није посвађала са својим мужем, нити му кадгод пребацила што пијанчи, чак ce ни мојој мами није никад пожалила. Мора да je она признавала суверенитет мушкараца. Сва њена брига била je ручак и деца. Њен муж je плакао кад би које дете умрло и још горе лумповао; није му никад y животу пало на ум да je може бити
286
Жснски Покрет
6