Ženski pokret

Тад се дубоко у мени грохотом насмејала душа. Па се смирим. Три моје љубави, три другарства моме самовању у четири зида собе, три моја друга у све дане кад буја и зелени живот напољу, три су радости и три утехе моје. Растко, Црњанскн и Сибе. А једне вечери, као ошинута далеком и туђом успоменом зароби ме: Ја сам шарена, стаклена чаша из које свако пије... И доцније, када ми дароваше читаву збирку Јеле Спиридоновић-Савић, отворих је, и опет помутише моју успомену: А међу вама две су јасне и прозирне страсне и немирне вреле и нервозне, нису две руке но два жива бића. Два топла, бела даха онога света; с по пет листова бледих крунице цвета; са сплетом жила плави од људске крви, с моћи што истодобно зна да милује, смрви. (Руке, из збирке Са усках стаза) И зарише једну горку истину: Уста лицемерна ко у кардинала риза црвена туга је у њима, ко смрт у животу подло скривена. Уста, што ти воле живот, жедна увек крви румене, начинише сенку твоју, или роба вечног од мене. Јер због уста кобних притисла ми душу туга оловна; ипак бар за тренут, дај ми моћна твоја уста отровна. (Уста, из збирке Са уских стаза).

•8

Са уских стаза о псргаменту

383